Pored stvaranja visoke mode od vune, pre svega je Dobrila Smiljanić oživela jedno zlatiborsko selo u modnu i privrednu silu, žrtvujući mogućnosti koje je dobijala, da radi za poznata svetska imena mode, što bi joj, kako kaže, bila velika čast ali se ipak strastveno držala svog cilja, da podigne jedno mesto i od njega napravi svetski poznat brend.
Pre nego što je nastalo ovo čuveno žensko preduzeće , koje je kreatorka Dobrila Smiljanić godinama gradila, pletilje iz Sirogojna su živele u porodičnim zajednicama i nisu imale priliku da zarade svoj dinar.

Upravo je Dobrila Smiljanić spasila selo u vreme kada su sela počela da se prazne, migracijama u gradove, i dala „hleb u ruke“ ne samo pletiljama, već i njihovoj deci. Dug i snažan proces stvaranja.

Dobriline prve pletilje i danas, kaže se, ustaju kada se pomene njeno ime

Dobrila Smiljanić, rođena je u selu Radobuđa, blizu Arilja. Udala se za Dragoša Smiljanića, najmlađeg sina prote Milana Smiljanića, koga je upoznala u Sirogojnu, gde je došla, sada već, davnih šezdesetih, kao turistički radnik. Bila je fascinirana susretima sa meštankama koje su, kako je govorila, imale čarobne ruke. Njena kreativnost, uz ogroman dar za komunikaciju i organizaciju, bila je probuđena upravo na tom mestu i dotadašnji posao bio je samo putokaz za dalje zadatke jednog velikog stvaranja. Turizam je ostao iza nje ali se zadržao kao deo njenog života u daljim, mnogobrojnim putovanjima po staroj Jugoslaviji i svetu, gde su je rado dočekivali i gde su revije zimskih rukotvorina, džempera i jakni, bile fascinantne.

Jeste li svesni šta ste učinili za svoju profesiju i za druge?

-Nikada nisam imala vremena da predugo razmišljam o dostignućima. Imala sam stalnu unutrašnju vodilju za dalje stvaranje. To me činilo srećnom ali mi nije dalo ni da odmaram niti da se umorim! Čini mi se da sam, u vreme dok sam bila aktivna, živela bez pauze. Ne sećam se ni da sam spavala.

Njenim revijama prisustvovao je i Josip Broz sa suprugom Jovankom, i više puta su jedni drugima bili počasni gosti.
Njene kreacije nosila je i kraljica Elizabeta kao i žene predsednika Amerike.

foto privatna arhiva

Kako je sve počelo u stvaranju „velikog Sirogojna“ koje je danas uglavnom asocijacija na džempere i pletilje, svet i vas?

– Persa Živanović, jedna sestra naše prababe, tkala je ćilime tako fantastično da smo sestra i ja, taj rad gutale očima, upijale svaku šaru! Ona je toliko vešto radila da to niko nije mogao, ni približno. Imala sam želju da napravim izložbu njenih radova. A sve u Sirogojnu je bilo, izgleda, nastavak te potrebe. Kasnije i mojom željom da se taj grupni, posebno vešt ručni rad žena, pretvori u nešto veće, što će obeležiti ovaj kraj, podići ga! Ali i to sa idejama je išlo postepeno , a onda se ubrzalo, priča Dobrila Smiljanić.
-U nezaboravno dobroj komunikaciji koju smo imali sa konzulom Milutinom Kojićem, krajem šezdesetih godina, započela sam uvoz prediva sa Islanda. Tamošnje predivo se zbog veoma visokog kvaliteta, dužine i izdržljivosti vlakna, pokazalo kao pogodnije od domaćeg, za tadašnje zamisli. „Sirogojno“ džemperi dostigli su veoma visoke i stroge svetske standarde. Krenuli smo i stigli na velika tržišta u Italiji, Nemačkoj, Danskoj, na Islandu, u SAD-u, Japanu, Norveškoj…Da, i na Petoj aveniji su bili naši džemperi!
Veliki posao i velika radost. Značilo je i meni i ženama koje su mi bile život, a mislim, i ja njima.

Sećate li se prvog priznanja?

-Prvo priznanje smo pletilje i ja dobile na izložbi rukotvorina organizovanoj 1965. godine u prostorijama beogradskog „Savremenog doma“. Ubrzo je počelo osvajanje domaćeg i stranog tržišta. To je bio uspeh.

Foto priv. arhiva

Za vaše modne revije znala su i velika svetska imena, proširili ste krug kontakata, širom sveta?

-Prezentacije naših modela, rađenih zlatnim rukama žena iz Sirogojna, u kojoj god državi bile, organizovane su u, posebno scenografski stvaranom, autentičnom seoskom ambijentu i to ih je dodatno činilo događajima.
Modele su nosili tada najpoznatiji jugoslovenski manekeni ,Tamara Bakić, Jelena Mladenović, Nikica Marinović, Ljiljana Perović, Ljiljana Tica, Moma Jakovljević. Bilo je ponuda velikih modnih kuća da, kao kreator radim za njih. Nije bilo jednostavno reći ne nekome ko je svetsko ime i ko te poštuje toliko da nudi saradnju, ali ostala sam pri svom cilju. Samo Sirogojno.

Kaže se za vas da ste oduvek bili obdareni dobrim razumevanjem ljudi. Prijateljskom komunikacijom i odnosom punim osećanja ali i korisnih uputa za rad. Da li je to bio ključ dobrih realizacija?

-Komunikacija sa ljudima bila je ključna za ovaj posao i njegovo unapređenje. Prvo sa mojim pletiljama. Od njih je sve zavisilo. A onda tek ja i moje dalje aktivnosti. Da, bila sam veoma bliska sa saradnicima, nije čak ni bilo potrebe zatezati. Dobro razumevanje i ljudska osećanja, obostrano poštovanje i dobar rezultat!

Obišli ste svet, vodili svoje saradnike koji su uz vas napredovali, bili ste gost poznatih centara

-Putovalo se mnogo, bilo je divnih rezultata a onda i poznanstava, novih ideja. Trčala sam nekada, čini mi se,  za svojim idejama, kako bi ih stigla, da ne pobegnu, zgrabila, ostvarila! I danas su tu, jure one mene, a ja ih samo registrujem, priča Dobrila Smiljanić, svojim poznatim brzim ritmom i tihim tonom, koji je uglavnom obeležje snage.

Govorite tiho i brzo, to vam je, osim bogatog životnog opusa,  još jedan znak prepoznavanja?

– To je moj glas koji je, valjda uvek bio dovoljan da se razumem sa svima, da me drugi čuju i da se dogovaramo,  živimo i radimo. Isti ton sam imala oduvek. Drži mi mir ono što je u mislima, u nevidljivoj energiji stvaranja i što još uvek dolazi.
Život stvaraoca je valjda takav, potreban je mir a nije jednostavno odmarati se.
Zapravo, nemoguće je.

Gde najviše provodite vreme u ovim danima kada mirovanje nije prorodno tipu osobe kakva ste Vi?
Jeste li skoro bili u Sirogojnu?

-Živim već neko vreme u Arilju u porodičnoj kući ali moj svet, moja energija je delom u Sirogojnu. I stara i nova. Tamo gde nisam bila dugo, nedostaje mi. Komunikaciju održavam, ne osećam se uvek usamljeno. A umem i to da osetim. Drži me u životu susret sa uspomenama ali i idejama koje stalno naviru, kao da još imam snage, pa nekada volim da se osamim, kako bih tu dodatno uživala, makar samo slušajući svoje ideje. Muči me neaktivnost, ali naučila sam kako da je usmerim i komuniciram sa svojim mislima. Čitam, razmišljam, razgovaram sa  zanimljivim ljudima, mojom decom i unucima, nekim prijateljima.

foto privatna arhiva

O Dobrili Smiljanić napisana je monografija, „Dobrila“, kao kruna jednog uspešnog života.

EU je u Srbiji ustanovila nagradu koja nosi ime Dobrile Vasiljević Smiljanić
Nagrada „Dobrila“ će se, kako je saopštila je Delegacija EU u Srbiji, dodeljivati 8. marta na Međunarodni dan žena, „svake godine pojedinkama i pojedincima, organizacijama i institucijama za njihov doprinos definisanju i podržavanju emancipatorskih praksi u zajednicama i osnaživanju žena“.

Ljudi poput poznate graditeljke Sirogojna, Dobrile Smiljanić, ovom svetu su stalno potrebni. Prisustvo energije jednog ispunjenog života, snaga su i dobra strana realnosti. Zato želimo da je sećanje na neverovatne lične i kolektivne uspehe i lep život kroz nove kreativne misli, kojima se i danas nadahnjuje, drže još dugo.

Simptom M.P.