„Na ceni“ su trenutno dela Petra Lubarde, Nadežde Petrović, Milana Konjovića, Dada Đurića… Slika Dada Đurića „Katarina Velika“ prodata je na jednoj aukciji u inostranstvu po ceni od čak 165.000 evra.

Na domaćim aukcijama cene jesu više nego u galerijama i kada ih kupuju kolekcionari među sobom, ali nisu ni približne kao na inostranim.

Najskuplje umetničko delo prodato na aukcijama u Srbiji, prema podacima prve aukcijske kuće u Srbiji, izlicitirano je na 22.000 evra.

Ko kupuje slike
Prema tvrdnjama kolekcionara, cene nekih umetničkih dela i kod nas idu i do 300.000 evra.

Predstavnici galerija i kolekcionari za Forbes Srbija kažu da je ekipa kupaca umetničkih dela danas šarenolika.

Od pasioniranih kolekcionara koji prate umetnost decenijama do investitora koji žele da umetnost bude deo njihove strategije diversifikacije kapitala. Neki od njih žele da poseduju radove jednog umetnika u različitim fazama njegovog stvaralaštva. Drugi pak grade kolekcije bazirane na određenim periodima, pravcima ili ličnim preferencijama…

Ilija Grujić iz Novog Sada, u svet kolekcionarstva, kako priča, ušao je iz velike ljubavi prema umetnosti.

Strast prema umetnosti

Svedoči da se oni koji gaje ljubav prema umetninama vrlo često odriču mnogo toga da bi kupovali dela.

Motiviše ih isključivo želja da nađu neko umetničko delo i da, uključivanjem u svoje kolekcije, sačuvaju kulturno nasleđe.

„Takvi pasionirani ljubitelji umetnina su ranije prodavali nekretnine ili zemlju da bi kupovali u Evropi umetnine i donosili ih u Srbiju“, priča Ilija. Kaže da i sebe smatra pasioniranim ljubiteljem umetnosti.

 I prašina na slici može da pomogne

Kaže da najviše voli kada naleti na sliku koja nije otvarana i nije čišćena. „Kada vidim stogodišnju prašinu, takve slike me najpre zainteresuju jer mi je to pokazatelj da nisu fejk“, priča Ilija.

U njegovoj kolekciji su uglavnom slikari 19. veka, ratni slikari i srpski impresionisti. Navodi da voli da u kolekciji ima slikare koji su zaboravljeni. Takva dela pronalazi i kupuje od privatnih vlasnika.

Kaže da se na tržištu najviše trguje delima Uroša Predića, Petra Lubarde, Paje Jovanović, Ljuba Popovića, Dada Đurića, Voje Stanića, Milana Konjovića.

„Njihova dela spadaju u dela koja se lako prodaju. Dovoljno je da savetnik nekog biznismena kaže to bi trebalo kupiti. I onda se često „zidaju“ cene koje nisu opravdane“, objašnjava Ilija.

Svedoči da je jedna uticajna imućna porodica u Srbiji želela da kupi dela Ignjata Joba.

„Sada njegova dela dostižu cifru od 250.000 do 300.000 evra samo zato što se zainteresovala jedna porodica koja ima novca da to plati“, kaže Ilija.

Kolekcionari retko prodaju umetnička dela

Kupci umetničkih dela retko preprodaju slike. I Ilija spada u takve kolekcionare.

I kada kupuju određeno umetničko delo kolekcionari odmeravaju svaki detalj. Pažljivo biraju autora, vreme njegovog stvaranja, motiv, kvalitet slike…

Ilija kaže da je jedan načina da kolekcionaru dođu do umetnina čak i rušenje kuća i selidbe. Za onima koji odlaze ostanu mnogi predmeti i stvari koje ne ponesu ili nemaju gde s njima. „Mnoge knjige i slike tako možete da nađete na buvljacima, kod kontejnera ili kod art dilera. Oni ih kupuju za male pare i dosta zarade“, navodi naš sagovornik.

Art tragači i sivo tržište

Ta grupa art tragača, kako se među sobom nazivaju, veoma je dobro povezano. U Srbiji ih ima stotinak.

„Kada nešto pronađu preko vajber grupe pošalju informaciju svima koje to zanima. Za dva sata svi oni mogu da znaju da je neko delo za prodaju“, navodi Ilija. Kaže da kolekcionari vrlo često kupuju između sebe ili razmenjuju dela.

Na pitanje kako proceni da li vredi da kupi neko delo od drugog kolekcionara, Ilija kaže da je u tom poslu važno poverenje. Takođe, moraju se razviti određene veštine prepoznavanja o kakvom je delu reč.

I ova oblast podložna je sivom tržištu.

Sagovornik ističe i da su se ranije ovim poslom bavili obrazovani ljudi koji su poznavali umetnost. Sada je primetan upliv onih koji se ne razumeju dovoljno ili ne vole umetnost u toj meri, a žele da zarade.

Ukazuje da je dobro čuti mišljenje stručnjaka, ali da odluku treba donositi po ličnom osećaju jer su i u delu stručne javnosti nekada primetni propusti.

Poreklo dela veoma važno

„U muzejima postoje postavke među kojima su slike koje su bile nepotpisane kada su nuđene nama kolekcionarima. Sada su na izložbama sa potpisima imena nekog od renomiranog autora“, tvrdi Grujić.

Takođe, mnogi art tragači posežu za time da slike „umivaju“, peku u šporetima da bi oksidirale boje ili ih zbog toga zakopavaju u đubretu.

„To je dosta rasprostranjeno, tako se traži laka zarada. Kolekcionar koji je dugo u ovom poslu može to da prepozna lako“, kaže Ilija.

Jedan od beogradskih galerista kaže da je poverenje vrlo važna stvar u ovom poslu.

Ozbiljnim trgovcima, galeristima i kolekcionarima koji čine ovo tržište, zloupotrebe svakako nisu u interesu, navodi.

„Veoma je važno poreklo nekog rada, geneza, saznanje gde je rad bio, od koga je kupljen ili dobijen na poklon. Umetnici su neretko poklanjali radove prijateljima, piscima, istoričarima umetnosti, lekarima, te se zna gde su se ta dela nalazila. Takođe, postoji i literatura, knjige i katalozi u kojima su dela publikovana i popisana, pa se tako može saznati više o poreklu slike“, objašnjava.

Slika na sekundarnom tržištu „srpski bitkoin“

Ipak, nije tajna i dešavalo se da slika koju je neko od tragača pronašao i kupio na buvljaku završi u galeriji SANU na izložbi.

Direktor Galerije B2 Bojan Muždeka  kaže da nije nemoguće da se tako nešto desi, ali nije često. Izložba ne može da bude koncipirana na osnovu slučajnog pronalaska dela nekog autora. Formiraju se na osnovu dela koja su poznata.

„Falsifikati su deo sekundarnog tržišta. Obično su prisutni kada nešto jako želite, a ne možete da imate“, navodi.

Dodaje da zato postoje katalogizacije, koje pokazuju poreklo dela. Postoje i hemijske i fizičke analize koje pomažu da se ustanovi autentičnost predmeta.

„Ako neko vidi delo na izložbi, upozna umetnika i bude „prvi vlasnik“ katalogiziranog dela, logično je da nema probleme oko autentičnosti. Ipak, slika na sekundarnom tržištu je srpski bitkoin“, objašnjava Muždeka.

 

Kako i gde se kupuju umetnička dela

Tamara Sekulović iz Domus Artis platforme koja se bavi prodajom i promocijom umetničkih dela i okuplja umetnike i kolekcionare, ukazuje na to da kupovina kroz legalne kanale (galerije, aukcijske kuće) obezbeđuje validne sertifikate, poreklo i dokumentaciju dela. Većina sertifikata je potpisana od umetnika, galerije ili stručnjaka za umetnost.

U slučaju izuzetno vrednih dela postoje i tehnološka rešenja, poput analize pigmenata i digitalnih baza podataka, koja pomažu u otkrivanju falsifikata, kaže Tamara.

Ona dodaje da se umetnine kupuju na aukcijama, u galerijama, direktno od umetnika ili od drugih kolekcionara, a svaki način ima svoje prednosti. „Aukcije donose transparentnost, galerije kustoski izbor, dok kupovina direktno od umetnika omogućava bolju cenu“, objašnjava Sekulović.

Kako i ko formira cenu?

Cena dela se formira na osnovu više faktora – renomea umetnika, stanja i porekla dela, prethodnih aukcijskih rezultata i interesovanja tržišta, kaže sagovornica.

Ponekad umetničke galerije i aukcijske kuće igraju ključnu ulogu u određivanju vrednosti. Cena raste sa reputacijom umetnika, istorijom izlaganja, interesovanjem kolekcionara i samim brendingom koji umetnik, ili neka galerija za njega stvori.

Kada je reč o tome koje je najskuplje umetničko delo u čijoj prodaji je posredovala, Tamara kaže da je to bila skulptura Aleksandre Kokotović čija je vrednost bila 16.500 evra.

Za skulpturu 16.500 evra

Vladimir Vasić ukazuje da se nekada valorizacija dešava kasnije. Vrednost radova nekih umetnika za njihovog života nije bila velika, ali se vremenom interes i potražnja za njima povećava. Samim tim i vrednost njihovih dela raste.

Što se formiranja cena tiče, pravila ne postoje, kaže.

„Ponekad, mlađi umetnik koji nije dovoljno afirmisan, ima istu ili veću cenu od umetnika koji je potvrđen. Često umetnici sami formiraju cenu rada na osnovu sopstvene procene, aktuelnog trenda i trenutnog tržišta. Ima umetnika koji su plodni i imaju puno dostupnih radova, ali i onih čija produkcija nije velika, što sve utiče i na formiranje cena“, pojašnjava Vasić.

Takođe naglašava da cena nekog rada, sama po sebi, nije garancija kvaliteta i trajne vrednosti tog dela.

U galerijama cene nisu „filmske“

Bojan Muždeka primećuje da su kupci ranije ulagali u „lepe slike“, a danas se sve više okreću investicijama u „ideje“. Dela sve češće pribavljaju direktno od umetnika, ređe od vlasnika ili kolekcionara.

„Cene o kojima se najčešće javno govori su one koje se postižu za „klasike“ istorije umetnosti. Najreprezentativnije cene postignute su na javnim aukcijama jer su prodaje među kolekcionarima stvar ličnih pogodbi. One mogu podrazumevati i da neko menja jednu sliku za dve, tri ili više“, ističe sagovornik Forbes Srbija.

Aukcijska kuća MadlArt organizuje aukcije tri puta godišnje. Samoj aukciji prethodi predaukcijska izložba u trajanju od nekoliko dana, kako bi svi zainteresovani mogli da pogledaju eksponate.

Prodavac je dužan da dostavi podatke o poreklu slike i stručna mišljenja eksperata.

Koja je najskuplja slika prodata na aukciji u Srbiji

Kako objašnjavaju, početnu cenu određuje tim stručnjaka i saradnika, a sve u skladu sa stanjem na tržištu, ponudom i potražnjom i ostalim parametrima koji mogu da utiču na to da li bi neko delo bilo prodato ili ne, objašnjavaju za Forbes u ovoj kući.

Ukoliko dođe do prodaje, ponuđač od postignute cene dobija 76%, a ako se delo ne proda nema nikakvih troškova prema aukcijskoj kući

Kupac plaća iznos koji je izlicitirao na aukciji, i nema dodatne provizije na tu sumu, koje su uobičajene na inostranim aukcijama.

Plaćanje se obavlja u roku od nedelju dana po završenoj aukciji, nakon čega kupac može da preuzme eksponat.

Najskuplje umetničko delo koje je u ovoj kući prodato „na čekić“ je slika autora Ivana Tabakovića „Cveće“ iz 1938. godine po ceni od 22.000 evra (postignuta cena se plaća u dinarima).

Simptom/Forbs Srbija