U emisiji u kojoj „ćaska“ sa javnim ličnostima, političarima, pevačima, glumcima, nivoom i kvalitetom rada, jedan od  najnižih voditelјa u Srbiji,  Ivan Ivanović, ( u danjem tekstu i.i.) ugostio je Branka Ružića, visokog funkcionera  SPS-a, mog druga.

Spodoba koja sebe smatra novinarom (tu si se grdno zajebao) često vređa, i zeza autora ovog teksta mangupskim, uličarskim žargonom koji mu priliči.

Pre dve godine rekao je: „Loša vest je što se vratio Komrakov“

Podsetio je „kako sam ja već nadrlјao (misleći, verovatno) na petooktobarske događaje… Maleni  i.i. bio je  tada u Novoj S televiziji. Preterao si, šoferčino! Kaži, javno, zašto ti, „zvezda srpskog televizijskog terena,“ menjaš „trenere,“ kako i kad hoćeš?  Koja ti je cena? Ideš li uvek, za većom kintom, i nosiš svoju trulu, istrošenu tvorevinu, za koju kažu da je šer stravično pao!?

Maleni, okušaj se u pravom novinarstvu, sa onim  tvojim muškarčinama! Idite negde na svetsko ratište, da izveštavate, da Vas narod zapamti po tekstovima, a ne po šarlatanstvu i  zajebancijama! Za takvo novinarstvo potrebna su muda, gospodo! To sam ti već pisao. A ti odgovorio, u svom iskvarenom, bezobraznom, stilu( a mogu otac da ti budem!): „Što se tiče muda, druže Komrakov, rado ću Vam pružiti priliku!“ Sram te bilo! Emisiju su gledala moja deca.

Novinarstvom se bavim više od četrdeset godina

Podsetiću te na ono što znaš jer istinu ne možeš pobiti!  U televizijskom zanatu, prošao sam sve, od „cepanja teleksa“, izveštača, reportera, urednika emisija, do glavnog i odgovornog urednika. Na čelu Informativnog programa bio sam u najtežim periodima u istoriji Televizije Beograd. Od 1996. do 2000. godine, u vremenima pištalјki, lupanja u šerpe i lonce, protesta protiv „TV Bastilјe“, eskalacije albanskog iredentizma i separatizma na Kosovu i Metohiji, u toku NATO agresije na Jugoslaviju, sve do 5. oktobra 2000. godine, kada sam, silom, udalјen sa svog radnog mesta.

 Uredio sam i vodio najviše TV Dnevnika, u istoriji TV Beograd. Dobitnik sam više novinarskih nagrada i priznanja. Godine 1989. Udruženje novinara Srbije dodelilo mi je nagradu „Svetozar Marković“ – „zato što je na najupečatlјiviji način bivajući više od svedoka događaja, saopštio istinu o suptilnim i specifičnim oblicima kontrarevolucije na Kosovu i Metohiji.“

Godine 1996. Udruženje novinara Srbije dodelјuje mi nagradu „Dimitrije Davidović“ – za dugogodišnje uređivanje centralnih informativnih emisija Televizije Beograd i Radio televizije Srbije. Za vizuelno atraktivni izgled televizijskog dnevnika i uvođenje voditelјskih parova u ovu emisiju.

Dobitnik sam i više godišnjih nagrada Televizije Beograd i Radio televizije Srbije. Bio sam predsednik Udruženja novinara Srbije od 1996–2000 godine.

Posle petooktobarskih događaja, (u kojima sam, u zapalјenoj zgradi RTS-a, više puta životno bio ugrožen),  odlukom Aleksandra Crkvenjakova, tadašnjeg generalnog direktora, raspoređen sam na radno mesto samostalnog stručnog saradnika u selu Zvečka kod Obrenovca. Proveo sam na njivama Zvečke 15 meseci, svakodnevno putujući na „posao“ po 100 kilometara.

Komrakov je 27. decembra 2002. godine, poštom, dobio rešenje o prestanku radnog odnosa, koje je potpisao isti generalni direktor koji ga je poslao u Zvečku. U rešenju piše „da više ne postoji potreba za obavlјanjem POLjOPRIVREDNE PROIZVODNјE U RTS-u…“ Uh, šta bi dao da si ti mogao tada da izustiš tu rečenicu! Od 2007. godine  sam u penziji.

Novinarstvo je moj život. Napisao sam osam knjiga (tri o virusu korona): Moj šesti oktobar, Peti oktobar u RTS-u, Bombardovanje RTS– moja istina, Lov na peti oktobar, Ubica iz Vuhana, Maske su prebrzo spale?!, Korona se otrgla kontroli?!, Tajne Titanika.

A ti, maleni, čime bi se podičio! A! U svojim emisijama koje „uređuješ“ prešao si granicu lјudskosti, pristojnosti, profesionalnosti i lepog ponašanja. Tvoj mangupski, uličarski sleng sa ulice razumeju, čini se, samo ona trojica tvojih drugara u emisiji i, ta publika koja će uvek reagovati kad ti nekoga zajebavaš,  prozivaš, šalјeš u p….u materinu! Čuo sam da plaćaš publici aplauze koje ti upućuju!? To je, jadno, mali. Predobro si plaćen za to što činiš, a što je obojeno ironijom, psovkama i „plјuvanjem“…

Uzgred, saopšti javnosti, transparentno, kolika ti je plata, pa ćeš da doživiš kako će smeh da preraste u nešto drugo. Precenio si sebe.  Ti nisi novinar, maleni, zapamti to! U Vikipediji piše da su srpski komičar i televizijski voditelј. Kakav k…., novinar?

List „ Espreso“, da te podsetim , objavio je 25.09.2020. godine tekst pod naslovom: „Srpski lekar urnisao Ivana Ivanovića“: Nabeđen je, zarađuje brdo, a ja pregledam godišnje “samo” 14.000 mališana! On je objavio Tvit u kome je računao godišnju zaradu Ivanovića, a onda ju je uporedio sa svojom. Gabriel Vidović, dečiji lekar, je na društvenoj mreži Tviter upropastio propalog voditelјa Ivana Ivanovića, pisao je tada list „Espreso“.

“Ne mogu sad da računam koliko zarađuje Ivan Ivanović, piše lekar. Sjajno. 17.000 juroa puta 52 emisije, godišnje 900.000 juroa. U pravu je lik nabeđen sa razlogom. Za godinu dana zaradi ono za šta meni treba 100 godina… Doduše ja godišnje pregledam samo 14.000 mališana – napisao je ovaj dečiji lekar, a objavio list „Espreso“.

Prepotentan si, što se na ekranu prepoznaje. Hoćeš da budeš pametniji od pape. Ti si, kako sam reče, „petooktobarski ratnik“ i nećeš dozvoliti da te niko zajebava. A ti možeš svakoga! Zapitaš li se, ponekad, maleni, da, oni koje izvrgavaš ruglu, imaju decu, porodice, svoje fanove, i ne razmišlјaju kao ti? Živimo u podelјenoj Srbiji, u kojoj ne misle svi isto, i u kojoj značajan deo žitelјa ove naše prelepe zemlјe ne gleda ta tvoja naklapanja. Ovim ne vređam tvoje fanove. Neka se  smeju i aplaudiraju, kad im, onaj tvoj potrčko, da znak!

Jednom prilikom si izjavio (citiram): „Svi lјudi koji se bave humorom – scenaristi, voditelјi, karikaturisti, aforističari – imaju sad svoje udruženje kroz koje mogu da ostvaruju svoje želјe i unapređuju posao. Rekao si da su prekršeni svi kodeksi novinarstva u načinu na koji su o tebi izveštavali neki mediji. „Ja nisam samo voditelј ili cirkuzant, kako me ko zove, je sam državlјanin Srbije i mislim da nije u redu da od medija doživlјavam to što doživlјavam, a da se novinari ne oglašavaju“, smatra on. Prema njegovim rečima, prilika je da se odrede pravci u kojima će se humor razvijati u medijima, kazao si  i ocenio da je „humor uvek prvi na udaru u diktatorskim režimima“. (kraj citata)

 Nema humora kada lјudi oko tebe umiru. Nema humora kada studenti protestuju, ulicama Srbije, zbog toga. I ti i ja znamo da nije to pravi i jedini razlog!

Zato, ako smeš i znaš, pričaj svojoj publici da ulicama ove Srbije nikada ne sme poteći krv!

E, to nije, smešno, tu nema zajebancije… Dosta sam ti rekao, pametnog… Pozovi mi taksi!
Radiš za Novu godinu!?

Milorad Komrakov, novinar