Alpinista, planinar iz Milanovca, Slaviša Ilić (64), 2010.godine prošao je sa svojom suprugom životnu dramu trovanjem zelenom pupavkom, najotrovnijom pečurkom za koju se tvrdi da niko ne preživi.

– Znaju svi iz moje okoline. Zahvalan sam Bogu na dobroj kondiciji. Smrti me spasilo prethono planinarenje, pripreme za Himalaje.
Preživeli smo žena i ja najotrovniju gljivu. Izborio sam se prvo za sebe pa za ženu. Zelena pupavka je neumoljiva bila, danima…

-Sećam se da sam sa suprugom isao u branje gljiva. Naterao sam toga dana i nju , da se malo prošeta sa mnom, kako bi se razmrdala, jer je imala nogu u gipsu i sedela kući. Bila je pored mene dok sam brao, sve meni poznate vrste.

 A onda se pojavila jedna upadljiva jajolika pečurka

– Ubrao sam je i izdvojio je u posebnu kesicu. Ne znam kako ali smo i nju na kraju stavili u taj ručak, na koji je moja žena pozvala još i sina od 20 godina, i molila ga da ruča sa nama, rekavši da nikad ukusnije nije spremila! I istina je bila ali spasio se sin jer je taj ručak odložio, zbog igrica na kompjuteru, priča Slaviša, danas sa osećajem radosti i zahvalnosti na životu.

-Ubrzo je počelo povraćanje, dijareja. Pozvao sam hitnu pomoć. Znao sam šta je. Lekar je samo pitao ko je još ručao sa mnom. Naredio da i ona krene jer nema pravila kada otrov počinje da razara, jedino je pravilo da će sigurno…

I ženu i mene su stavili u istu bolnicu u Čačku a onda su nas, zbog mog, tada težeg stanja, razdvojili, mene poslavši u Kragujevac.

Rekli su “pozdravite se, nema mnogo nade”

-To su bili strašni trenuci, kroz suze priča Slaviša, kao i mnogi drugi kojih se u toj borbi sećam, a koje sam danima gledao u bolnici…Video sam i ono što mnogi od nas nikad ne saznaju a to je, šta se sa nama dešava kada tamo umremo…kako nas pakuju, kakve su procedure pa i komentari zaposlenih. Koliko se oni i bore i gledaju svašta ali i pričaju svašta…

Danima je bio u komi, lekari su činili šta su mogli, a onda je u nekom trenutku otvorio oči i rekao “Gurnite mi krevet do prozora,
donosite mi vodu, stavljajte je na prozor…”Tada je krenulo samoizlečenje koje traje još neki dan, poslednja borba.
Vodu su mi stalno donosili, a nisam  imao snagu ni poklopac flaše da odvrnem.
-Otrov je toliko jak da su mi zubi pucali i sekli nepce. Sam sam ih čupao kako ne bih krvario…U isto vreme, gledao sam u bunilu temperature, pri buđenjima, umiranja otrovanih, slušao i bizarne komentare nekih zaposlenih, oguglalih na sve to, kao i njihovo dovoženje u deo koji je ostao prazan do mene, mojim pomeranjem kreveta do prozora, kako bi mi flaša bila uz rame, seća se Slaviša.

-Sećam se jednog slučaja, kada me je čovek iz kog je šikljala krv, a bio polusvestan, uplašeno pitao: Je li to urin? Rekao sam mu, jeste, počinje da plače, prisećajući se .

-A onda, desetog dana , krenuo sam češće da se budim i čujem glas doktora.

” Ovaj će vam možda i preteći, pazite šta sam rekao”

– To je izgovorio, osetio sam kako me dodirnuo  prstom, nacrtao krst na grudima i otišao.
Božija ruka je to bila. Od tog trenutka počinjem ponovo da živim, priča Slaviša.

Shvatim tada da nisam sa ženom, setim se da je sigurno i ona u teškom stanju i tražim da me hitno vrate kod nje u bolnicu.

– Poslednje dane borbe proveo sam sa njom , u istom bolničkom krevetu, doslovno je natapajući vodom, na silu, onako kako je i meni trebalo. Dopustili su nam da se zajedno lečimo, na neki način se nadajući da ćemo se možda spasiti a na drugi način i odustajući od nas, onako kako su znali da im ljudi prolaze. Sve mi je to danas jasnije.

Danas ovaj Milanovčanin živi normalnim životom, aktivan je i zdrav a planinarenjem se bavi kao i ranije. Posebno emotivno i kroz suze, naglašava da neće zaboraviti, kada je svojoj ženi u najtežem momentu razdvajanja i odlaska u drugu bolnicu, na poziv lekara da se pozdrave, rekao:
“Vratiću se da ti vidim oči” i želju da njegovo iskustvo u budućnosti nekome i pomogne.
Slaviša ilić i njegova supruga, retki su preživeli od trovanja zelenom pupavkom, jednom od najopasnijih vrsta gljiva na planeti.