Predstava se zvala “Drumski rezovi”, a pozrišne snage odmerili su,zapravo, profesor književnosti i arheolog. Tako je dramska igra postala najvažnija “sporedna stvar” za obojicu izvođača, odraslih u umetničkom okruženju.

Sticaj okolnosti hteo je da se na istom mestu, davne 1963, upoznaju i Tomićevi roditelji. Mama Milica imala je dvadeset godina, studirala filozofiju i učestvovala u nekoj predstavi na Čukarici. Već popularni Mića Tomić naišao je slučajno i pitao je kako se zove. Kada je odgovorila, rekao je da se tako zvala njegova majka, a zove se i ćerka. I odmah joj je ponudio da zaigraju u predstavi “Slatke gorke trešnje” Slobodana Stojanovića…

U to vreme Milivoje Mića Tomić (1920 – 2000) već je upisao u biografiju neka popularna filmska i TV ostvarenja ( “Diližansa snova”, “Prvi građanin male varoši”),ali u godinama koje će uslediti postaće nezamenljivi komičar osobenog stila u mnogim antologijskim naslovima : dovoljno je setiti se samo njegovog “nemog” teča Vukoja u “Pozorištu u kući”, Vuksana u filmu “Majstori, majstori”, Alekse u “Ko to tamo peva”, nezaboravnog Pantelije u “Maratonci trče počasni krug”… Kakav je taj pomalo zagonetni, najčešće namćorasti starac, bio u svom privatnom okruženju?

– Mića se tri puta ženio. Prva žena bila je Lola Vlatković koja se kasnije udala za pisca Boru Ćosića. Druga Marija Milutinović, članica čuvene pozorišne Družine A i glumica JDP. Kad se oženio treći put, mojom mamom, Ćosić je u društvu rekao: “Znate šta ima novo? Mića se opet oženio. Ima model Sutjeska, 1943.” To je godina čuvene bitke i godište moje mame. Razlika između njih bila je 23 godine,a ja sam se rodio kada je tata imao već 46 – sa osmehom pripoveda Miodrag Miško Tomić, muzejski savetnik u Narodnom muzeju Srbije. – Kada bismo negde izlazili u mom ranom detinjstvu, bilo mi je malo neprijatno. Ljudi su se došaptavali, gledali u nas, smeškali se. Stalno sam mislio šta nije u redu s nama. Nisam znao da je Mića popularan, niti primećivao razliku u godinama. Mama je bila mlada i lepa, on sed i proćelav, a kad bih ga pitali na koga sam ja plav, odgovarao bi: “Plav na stare Slovene!”.

Naš sagovornik rodio se 1966, u vreme kad su u istom stanu živeli Mićina bivša supruga Marija i ćerka Milica, danas proslavljena likovna umetnica:

– U jednom trenutku bilo nas je sedmoro, zajedno sa zaštićenim stanarima. Stalno se nešto dešavalo, to su moji prvi utisci iz kuće. Shvatio sam kako je lepo kada je na okupu mnogo ljudi. Vrata uvek otvorena, česti gosti su bili Miša Janketić, Pljaka, Pepi Laković, Rade Marković, pa društvo za preferans – Mihiz, Eugen Verber, Duško Radović, koji je sa Verom Đukić (Lolinom ženom) kumovao na venčanju mojih roditelja. Naravno, posećivala nas je i Branka Petrić koja je sa Vokijem Kostićem bila prethodna kuma, Mići I Mariji na venčanju. Dolazilo je i mamino društvo sa Filozofskog fakulteta. Inače, broj telefona bio nam je sličan onom koji je imala uprava Kalenić pijace, pa bi od pet ujutru zvali i pitali za tezge… Ali, sve je to bilo simpatično. Tada smo stanovali na uglu Njegoševe i Prote Mateje, u kući koju je deda podigao 1934.godine.

Saznajemo da je Mića rođen i odrastao u Molerovoj, a kasnije se preselio u kuću na Dedinju. U nju se porodica vratila tek osamdesetih. Prodali su je petnaestak godina kasnije, sada je to vila “Ema” Filipa Ceptera. Glumčev otac Milan, industrijalac i ugledni trgovac, imao je zapravo nekretnine na četiri adrese : na Dedinju, u Molerovoj, Njegoševoj i Kralja Aleksandra.

– Kad sam bio mali govorio sam da se tata i ja slažemo kao dve pruge. Uvek smo bili zajedno. I mene i sestru Milicu vaspitavao je da uvek budemo svoji. Nikada se nije mešao u naše profesije,podržavao je sve izbore. Jedno vreme bio sam pomorski nautičar, plovio pomalo, a kad sam se vratio kući poželeo sam da upišem glumu. Posle prvog prijemnog profesor je rekao mojoj sestri da sam malo neobuzdan i nekako svoj. Nisam odustajao: za tri godine polagao sam prijemni deset puta – u Beogradu, Novom sadu, Sarajevu, Zagrebu… Na kraju me je profesor Arsa Jovanović upitao koji to put polažem prijemni, a kad sam rekao deseti, čestitao mi je jubilej! Onda sam otišao na arheologiju i o glumi više nisam razmišljao. Sada radim posao koji volim, u odeljenju sa publikom i odnosima s javnošću. Dobro mi ide.

– Nedavno je održana promocija monografije “Družina A” Vladimira Cvejića u Muzeju pozorišne umetnosti, na koju sam pozvao profesore Arsu Jovanovića i Boru Draškovića. Kad se završila promocija rekao sam da bih, kao jedan od dece Družine A, hteo da kažem da je moja sestra Milica napravila izložbu o Družini i da je njen rad uvršten u zbirku moderne umetnosti Muzeja grada. Podsetio sam i da smo imali i izložbu o prijateljstvu Miće Popovića i Mihiza (prvog kustosa u Muzeju Vuka i Dositeja), povodom sto godina njihovog rođenja…Tada je profesor Jovanović je ustao i, između ostalog, otkrio koliko sam puta polagao prijemni na Akademiji, želeći da ukaže kakva je to upornost bila … Rastko, sin profesora Vlade Jevtovića, prisustvovao je istoj večeri i predstavio knjigu o svom ocu. Ubrzo me je pozvao telefonom i pitao da li hoću da glumim. Bio sam zatečen – otkriva Miško Tomić kako se “desila” njegova prva uloga i ostvario davni san.

Usput, Rastko ga je i ohrabrio rečima svog oca Vlade, jednog od najboljih profesora glume na FDU, da je zaparvo upornost najvažnija u svakom umetničkom radu.

– Pristao sam. Uradili smo nekoliko proba za “Drumske rezove”, predstavu za koju je Rastko napisao tekst, muziku, scenografiju, režiju, a i igra u njoj, inspirisan poezijom Vaska Pope.

Novosti