Lažne vesti u javnom medijskom prostoru posebnu ekspanziju imaju sa napretkom digitalnih medija i društvenih mreža, ali su u Srbiji, za razliku od sveta, najveći distributeri lažnih vesti tradicionalni mediji, ističe se u tekstu “Dezinformacije i lažne vesti u medijima”.

Kako se navodi, istraživanje specijalizovanog portala Raskrinkavanje pokazuje da je pet dnevnih listova – Kurir, Alo, Informer, Srpski telegraf i Večernje novosti objavilo u toku 2020. samo na naslovnim stranama 1.172 lažne, neutemeljene ili manipuplativne vesti, dok su istovremeno za takvo izveštavanje iz budžeta dobili najmanje 29 miliona dinara.

Studija Odbora za spoljne poslove Evropskog parlamenta pokazala je da u državama poput Srbije, lažne vesti služe interesima moćnika, slede jednu partijsku liniju i podrivaju opoziciju.

U srpskom medijskom pejzažu dominiraju Srpska napredna stranka (SNS) i predsednik države Aleksandar Vučić, navodi se, a u “proteklih nekoliko godina izvestioci Evropskog parlamenta uočavaju pogoršanje kvaliteta medijskog izveštavanja, koje karakterišu povoljno pisanje i nedostatak kritičkog stava prema Vučiću i njegovim saradnicima.

Primarnu ulogu u kampanjama dezinformacija koje sponzoriše država imaju TV stanice (istaknuto TV Pink) i već pomenuti tabloidi koji imaju značajan doseg i koriste se za odjek negativne kampanje vladajuće stranke protiv opozicije, dodaje se u dokumentu evropskih parlamentaraca, podseća se u analizi na ocene evropskih parlamentaraca.

Distribucija lažnih vesti i dezinformacija smatra se zagadjivačima javnog prostora i traži se zaštita, a kako je u tekstu konstatovano, ona se u Srbiji svodi na privatne parnice, jer regulatorni okvir koji bi pravosudju omogućio da se institucionalno bavi tim problemom, za sada ne postoji.

Tri tzv. medijska zakona i Savet za štampu (kao samoregulatorno telo) obavezuju novinare da istinito izveštavaju, kazni za plasman lažnih vesti i dezinformacija nema, a gradjani kojima su povredjena prava mogu da traže pravdu privatnim tužbama.

“Dosadašnja iskustva pokazuju da se mediji koji krše pravila uopšte ne plaše ovakvih procesa, jer im je dobit od objavljivanja senzacionalističkih, neproverenih ili neistinitih informacija daleko veća od dosudjenih kazni i troškova”, navedeno je u tekstu.

Na medjunarodnom nivou, problem tretira Deklaracija o slobodi izražavanja, lažnim vestima, dezinformaciji i propagandi, kao zajednički dokument UN, OEBS-a, Organizacije Američkih država i Afričke komisije ACHPR kojim pozivaju da se ne prenose, ne sponzorišu informacije za koje postoji sumnja. Pojedinačne države takodje preduzimaju mere.

Analiza ukazuje i na izveštaj specijalnog izvestioca UN iz 2018. godine, kojim se upozorava na mogućnost da dezinformacije i loše informisanje dovedu do toga da publika potpuno izgubi poverenje u sve sadržaje uključujući i novinarstvo, a negativne posledice, naglašeno je, već su vidljive u sferama zdravstva, nauke i medjukulturnog dijaloga.

“Kvalitetno novinarstvo koje se pridržava etičkih i profesionalnih standarda, razlikuje se od onog koje širi dezinformacije i netačne informacije, ali se i suočava sa rizicima da ga uguši kakofonija, da budu izmanipulisani od onih koji zbog svojih interesa plasiraju dezinformacije, a i sami mogu postati meta laži, s ciljem da njihov rad i mediji u kojima rade budu diskreditovani”, dodaje se u izveštaju izvestioca UN.

Simptom/Beta