Harare, Zimbabve – Bilo je to 2017. i Džo Stak je – u crvenom smokingu, leptir mašni i šeširu od homburga – pevao je mandarinsku pesmu.

Crvena i žuta svetla su svetlucala oko njega dok je gomila navijačkih fanova koji su mahali zastavama na kineskoj verziji The Voicea aplaudirala na kraju njegovog dela.

Stakova melodična izvedba kineske pesme iz 1992. pod nazivom The Vorld Needs Varm Hearts je emitovana na nacionalnoj televiziji.

„Te godine sam bio pozvan da nastupim na The Voice-u kao gostujući izvođač“, priseća se Stak.

Spot u udarnom terminu odražavao je koliko je postao poznat u Kini. Na Douiin-u, kineskoj verziji TikToka, imao je oko pet miliona pratilaca. Pojavio se na nekim od najvećih televizijskih stanica u zemlji. Obožavaoci su ga zaustavljali na ulici da traže fotografiju ili samo da popričaju. Zimbabveanski pevač je leteo visoko.

„Biti crnac u Kini čini da se prirodno ističete“, objašnjava on. „A bio sam muzičar pa sam zbog toga još više istakao.“

Danas, u glavnom gradu Zimbabvea, Harareu, Joe Takavira – (Stakovo pravo ime) –ponovo je neupadljiva figura koja šeta ulicom u Budiriru 5, predgrađu radničke klase u kojem je rođen i odrastao. 2019. godine.
Posle sedam godina u Kini, istekla mu je radna viza i on se vratio kući.

Noseći svoju prepoznatljivu bradu, sive trenerke, patike i crnu majicu, pali cigaretu.

Prolazi pored uličnih prodavaca koji prodaju sveže proizvode i začine, zaustavlja se na uglu da ćaska sa prijateljem, a zatim nastavlja svoj dan. Kad god naleti na nekoga koga poznaje, pozdravlja ga udarcem šake i širokim osmehom.

Kada je kod kuće, Stak sluša instrumentalnu muziku i piše pesme na mandarinskom.

„Ovako provodim vreme u Budiriru“, kaže on, sležući ramenima.

Čini se da je daleko od Kine i karijere u kojoj je tamo uživao. Kod kuće nije naišao na isto priznanje.

Čak ni komšije nisu imale pojma o njegovom prethodnom životu.

Klemans Kadzomba, koja vodi prodavnicu guma u ​​Stakovom kvartu, nije imao pojma ko mu je komšija sve dok ga neki od njegovih klijenata koji su bili među 20.000 Zimbabveanaca koji žive u Kini nisu prepoznali.

Nakon što je diplomirao, Stak je 2012. upisao studije mandarinskog u Kini, motivisan ljubavlju prema kineskoj kulturi, koja je počela kao dečak gledajući akcione filmove Džekija Čena. Imao je 20 godina kada se preselio u Šangaj.

Ovo je došlo u vreme kada se Zimbabve udaljavao od Zapada sa politikom „Pogledaj ka istoku“ pokojnog lidera Roberta Mugabea, usvojenom kao odgovor na sankcije Sjedinjenih Država i Evropske unije nakon predsedničkih izbora 2002. godine poremećenih nasiljem.

Mugabe je otvorio vrata Zimbabvea ka Aziji, što je dovelo do priliva kineskih investicija jer je sve više Zimbabveanaca odlazilo u Kinu da radi ili studira

Do 2014. Stak je bio vešt u mandarinskom i počeo je da objavljuje video snimke sebe kako peva na mandarinskom za Douiin.

„Želeo sam da istražujem muziku na drugom jeziku“, objašnjava on dok pali cigaretu i seda zavaljen u svoju stolicu na verandi svoje kuće sa crvenim podom.

Pevao je R&B, hip-hop i pop pesme na mandarinskom i engleskom jeziku i počeo je da dobija ugovore za nastupe.

„Moja prva svirka bila je u Iuiingtangu, muzičkom baru u Šangaju“, priseća se on. Kaže da mesto nije bilo veliko, ali je zaradio 1.500 dolara – dovoljno da mesecima plati hranu i smeštaj.

Ta svirka ga je naterala da shvati da može da zaradi od svog talenta i označila je početak njegove karijere profesionalnog pop pevača u Kini.

Nakon toga je svirao po muzičkim barovima, festivalima, svadbama i noćnim klubovima – nastupajući uglavnom na mandarinskom.
Zatim se 2017. pridružio Foundation Bandu, grupi muzičara iz Afrike, SAD i Evrope koji su izvodili kinesku i zapadnu pop muziku i hip-hop na svadbama i noćnim klubovima.

Kao glavni vokal, privukao je pažnju kineskih televizijskih mreža, što je dovelo do nastupa na glavnim stanicama.

„Bio sam iznenađen svojim uspehom u Kini“, priznaje Stak.

Život je tamo bio dobar. Njegova dnevna rutina se uglavnom sastojala od „jedenja, pevanja i pića“.

Njegovo omiljeno jelo je bio hotpot – obrok za koji gosti kuvaju sirove sastojke poput morskih plodova i tofua u zajedničkom loncu supe za stolom.

„Čak i sada, kada mi to nedostaje, idem u kineske restorane“, kaže on.

Nastupao je noću, a danju bi lutao istorijskom obalom Šangaja sa arhitekturom iz kolonijalnog doba i barovima na krovovima.

Stak je dobro zaradio. „Dobro plaćaju umetnike – mislim najmanje 1.000 američkih dolara za 10-minutnu emisiju.

Ali takođe se osećao prihvaćeno i kao kod kuće u Kini, gde kaže da muzička industrija pozdravlja strane talente i ulaže u njih.

Za razliku od mnogih stranih umetnika koji pevaju na engleskom i koji mogu da se bore da se probiju na kinesko tržište, Stak je imao prednost – bio je Afrikanac koji je pevao na mandarinskom, a bilo je malo izvođača poput njega. Njegova sposobnost da izvodi popularne kineske pesme oduševila je publiku.

Zatim je 2019. Stakova viza istekla. Sa 27 godina vratio se u zemlju koja je bila usred razorne ekonomske krize

Njegovi roditelji – otac mu je inženjer, majka učiteljica – su se snalazili, ali širom zemlje ljudi su se borili sa hiperinflacijom, manjkom deviza i stopom nezaposlenosti od preko 50 odsto.

Stak je našao posao kao prevodilac – i brzo je otkrio da mu muzika i pejzaž društvenih medija Zimbabvea nisu bili poznati.

Kaže da veliki deo njegove slave i uspeha potiče od kineskih aplikacija, uglavnom Douiin. Ali aplikacije na koje se oslanjao dostupne su samo u Kini jer Peking ograničava strane digitalne platforme preko svog „Velikog zaštitnog zida“.

Bez njih, Stak više nije mogao da dopre do svoje kineske publike.

Njegova karijera je nestala kada je napustio Šangaj.

„Osećam se kao da je deo mene ostao u Kini“, objašnjava on.

U Zimbabveu ga niko nije poznavao. Počeo je da snima muziku – i razmišljao je o prelasku na gospel, koji je popularan u zemlji – ali se borio da promoviše svoje pesme. Kada je kontaktirao lokalnu radio stanicu da pusti njegovu muziku, nikad se nisu javili.

Stak veruje da bi kineski društveni mediji bili dostupni globalnoj publici i dalje imao uspešnu muzičku karijeru.

„To bi mi donelo međunarodno priznanje“, kaže on.

Za sada se prevoditeljski posao dobro isplati. Trenutno radi za kinesku rudarsku kompaniju, prevodi engleski ili šonu na mandarinski.

Simptom/Aljazeera