Brži u saobraćaju između dva prodajna objekta glavne nam ulice, koja će nam dopuniti neko trenutno ili trajno , zadovoljstvo ega.
Najbrži ipak, hod pored ovih duša, koje su tu godinama. Svih generacija i profila. Sve ih je više. Neke tu rastu. Pate. Žive jer moraju.
Danju mole, u nameri da obave ono što se neformalno govori da im je zadato, do uveče. Noću sigurno plaču, ako ne uspeju. Koga zanimaju? Najmanje one zbog kojih plaču…

Sutradan, ponovo izlaze na isto mesto. U izgledu nadutost, izmučenost, tuga. Strah kriju ili ga više nemaju. Poznato im je ono čega su se plašili, čega bi se svako plašio ali se više ne plaše. Kao da je osećaj straha izmoren.

“Ova devojčica, nama koji je znamo, a znamo je jer je godinama viđamo , za razliku od mnogih koji tuda prolaze, ovde odrasta. Na kartonu i betonu. Sa kapom na glavi i zimi i leti. Potpuno  otsutnog pogleda. Dobija i pomagala za tih par dinara koji joj znače, makar da kupi neki mir, Ta pomagala su joj, kao što možete videti, životinje, ne manje jadne. Često se menjaju te životinje. i pitamo se zašto…

Ako biste se obratili, kroz vas bi gledalo biće izgubljeno, samo fizički tu, sediranih osećaja.
I kako pomoći devojčici , sada devojci iz Knez Mihajlove, kada ona “nije tu”, ne vidi vas kada joj se obratite a gleda u vas”, pita se naša sugražanka Katarina Đ.

“Ono čemu ona služi stoji napisano na kartonu!. Da je gladna.
Ono biće pored nje, u istom statusu..”kaže ova gospođa.

“Bojite se ” dodaju neki sugrađani koji su pokušali da jave socijalnoj službi, “da ih pozovete, ne želite odgovor koji probija u etar. Uputiće Vas na SUP a ako pozovete njih, oni će biti možda razumniji a možda i bespomoćni u svojim ovlašćenjima, uputiće Vas nazad na socijalnu službu, bićete kao razumno biće, razočarani!”

“Kada sam pre više godina pozvala centar za socijalni rad, priča za Simptom, Katarina sa Starog grada, “da pitam kako rešiti problem male devojčice iz Knez Mihajlove, danas žene, koja je i dalje tu i mnogi je znaju, na žalost po lošem, a koja je tada, grubo noseći, to jest mlateći levo i desno, bebe koje su tek rođene, Romske nacionalnosti, menjajući iste na 20 dana, a pelenu jednom u 20, proseći, agresivnim potezima zlostavljala ljude po lokalima i na ulici, udarala, prosipala pića, jurila ih…
Niko mi ništa nije rekao niti preduzeo, slali su me jedni na druge. Ta devojčica danas i dalje prosi i dalje je agresivna”priča beograđanka Katarina.

Prošle su godine. Sve je isto samo smo brži, radnje su veće, ta deca su odrasla a ljudi stariji…
Svi smo stariji i valjda zato, opšti vid još slabiji.
U ovom svetu izgleda da nema vremena da to iko definiše, pokrene a kamoli reši.

Simptom M.P.