Iako je danas najpoznatiji u mediteranskoj i zapadnoj kuhinji, limun nije bio široko korišćen u Evropi sve do srednjeg veka. U počecima svog postojanja bila je izuzetno retka i cenjena voćka.

Kako je nastao limun
Ukrštanje gorke pomorandže i citrona verovatno se dogodilo na tom području pre više od hiljadu godina. Inače, citron (Citrus medica) mu daje intenzivan miris i deblju koru, dok gorka narandža daje kiselost i sočnost. Plod citrona je veliki, izdužen i može izgledati neobično – neki plodovi mogu izgledati kao da imaju prste. Kora mu je veoma debela, a iznutra ima malo soka – nije sočan kao limun.

Intenzivno miriše i često se koristi zbog korice, u poslastičarstvu ili za kandiranje. U Hrvatskoj nije uobičajen, ali se može uzgajati u toplijim krajevima – posebno na jadranskoj obali. Neki ljudi ga uzgajaju u baštama ili plastenicima kao egzotičnu biljku. Ne prodaje se redovno, ali se povremeno može naći na pijacama – posebno u Dalmaciji.

Ova kombinacija dala je voće sa karakterističnom kiselkastom i osvežavajućom notom po kojoj je toliko prepoznatljiv – limun koji poznajemo. Ukrštanje ove dve biljke nije se dogodilo prirodnim putem – uzgajivači citrusa su odigrali ključnu ulogu u razvoju limuna kakvog danas poznajemo.

U Ameriku je stigao tek u 16. veku
Nakon što je limun nastao u Aziji, počeo je da se širi na zapad. U 7. i 8. veku, limun su počeli da gaje arapski trgovci i osvajači, a zatim se raširio Mediteranom. Arapi su prvi doneli limun u Španiju i severnu Afriku, a portugalski i španski istraživači su ih doneli u Ameriku tek u 16. veku.

Već tada je limun postao medicinski važan – znalo se da je bogat vitaminom C, koji je sprečavao skorbut među mornarima.

Simptom/N1