Svoj opširan tekst autor Mihael Martens počinje istorijom jevrejske zajednice u Sarajevu koja je skoro potpuno uništena holokaustom. Istorijski pregled je ukrašen citatima književnog nobelovca Iva Andrića – Martens je dobar poznavalac njegovog dela. Potom autor opisuje i tragove koje je na Jevrejskom groblju ostavio rat devedesetih. Sledi kratak opis opsade Sarajeva u kojoj je poginulo više od 11.000 ljudi.

„Jedno od poprišta opsade bilo je upravo Jevrejsko groblje u Sarajevu. Viši delovi groblja, smeštenog na padini brda, bili su pod kontrolom srpskih napadača. Odatle su snajperisti držali grad na nišanu. Britanski general Majkl Rouz, koji je jedno vreme komandovao mirovnim snagama UN u Sarajevu, izjavio je pred Haškim tribunalom da je jevrejsko groblje stalno predstavljalo opasno polazište za granatiranje i snajpersko dejstvo po gradu. Sa položaja na groblju gađana je i gradska bolnica u naselju Marijin Dvor, u dnu sarajevske kotline. Jedan hirurg zaposlen u toj bolnici svedočio je pred sudom da su pacijenti i medicinsko osoblje više puta ranjavani snajperskom vatrom koja je dolazila iz pravca jevrejskog groblja“.

Potom Martens na novinsku pozornicu izvodi protagonistu koji je zapravo glavna tema teksta – Aleksandra Vučića:

„Čovek koji je kao mladi dobrovoljac, makar izvesno vreme, bio prisutan na tom mestu, usred zločinačkih događanja na jevrejskom groblju u Sarajevu, kasnije će postati poznat i moćan – današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Nisu njegovi protivnici niti klevetnici ti koji su u javnost plasirali ovaj neprijatan detalj iz njegove biografije. O tome je devedesetih godina u više intervjua govorio upravo on sam, i to sa ponosom.

“Ti intervjui objavljeni su u listovima koji odavno više ne izlaze i koji su ostavili vrlo malo tragova na internetu. Zbog toga mnoge Vučićeve izjave u kojima se hvalio svojim učešćem kao ratni dobrovoljac nisu prešle put od štampane prošlosti do digitalne sadašnjosti i ostale su relativno nepoznate. Međutim, onaj ko istražuje fondove Narodne biblioteke Srbije u Beogradu, u papirnim arhivama naići će na brojne tragove.“

„Mladi dobrovoljac Vučić“
U tekstu slede rezultati autorovog upornog traženja po arhivskoj građi iz analogne ere – citati izjava Aleksandra Vučića iz njegovog radikalskog perioda. Portret Aleksandra Vučića koji je avgusta 1994. godine objavio srpski ilustrovani nedeljnik Duga dao je autoru dobar materijal za sledeće konstatacije:

„Vučić je 1994. godine već važio za političara u usponu u Srpskoj radikalnoj stranci, koju je predvodio vođa paravojnih formacija Vojislav Šešelj, a za koju se pretpostavlja da ju je osnovala ili barem delimično kontrolisala srpska državna bezbednost“.

Autor prepričava članak iz Duge i napominje da je novinar u Vučićevoj sobi kod roditelja primetio „ratne trofeje“ okačene po zidovima, ne objašnjavajući o čemu je tačno reč.

A onda sledi izjava Aleksandra Vučića: „Kada je počeo rat u Bosni, ja sam otišao u Srpsko Sarajevo i prijavio se kao dobrovoljac.“

Martens napominje da je Vučić obrazložio taj svoj korak konstatacijom da je otišao u Sarajevo „da bi branio srpstvo“. Osim toga u tekstu saznajemo i gde je mladi dobrovoljac Vučić najpre bio raspoređen: „Časopisu Duga Vučić je 1994. godine rekao da je ‘neko vreme bio na Jevrejskom groblju’ pre nego što je otišao na Pale“.

Nakon toga nemački članak nabraja otvorena pitanja: „Iz Vučićevog intervjua nije jasno šta je tačno radio na Jevrejskom groblju u Sarajevu. Da li je i on pucao na grad? Da li je i on ubijao civile? Koja je bila njegova uloga? Izvesno je, međutim, da za tvrdnju koja se poslednjih meseci pojavljuje u javnosti – da je Vučić navodno vodio bogate strance koji su kao `vikend-snajperisti`, uz novčanu nadoknadu, sa srpskih položaja pucali na civile u Sarajevu, prvenstveno na žene i decu – ne postoje nikakvi verodostojni dokazi. Ali takve senzacionalističke priče nisu ni potrebne da bi se zaključilo da se budući predsednik Srbije kao mladi ratni dobrovoljac stavio u službu duboko zločinačke politike“.

„Da je tu politiku u potpunosti podržavao, Vučić je govorio i u drugim prilikama, između ostalog u posebnom izdanju časopisa Velika Srbija, glasila Srpske radikalne stranke, objavljenom u septembru 1997. godine. Tada je već bio generalni sekretar stranke“.

Sledi Vučićeva izjava u izdanju Velike Srbije štampanom u 50.000 primeraka: „U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu“.

U nemačkom listu Frankfurter algemajne cajtung se konstatuje da je u istom intervjuu iz 1997. Vučić naveo i da je „ukupno proveo čak osam meseci na teritorijama Bosne pod kontrolom bosanskih Srba, od čega `dva meseca na frontu`“. Sledi još jedna izvorna izjava Aleksandra Vučića iz tog intervjua: „Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga“.

Autor dodaje da Vučić istovremeno naglašava navodna srpska prava na delove državne teritorije Bosne i Hercegovine i Hrvatske, ali i da poziva na strpljenje dok se političke okolnosti u svetu ne promene.

U završnom delu teksta Martens kaže: „Danas Vučić govori drugačije. U političkoj retorici prihvatio je Dejtonski sporazum i poštuje teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine. Ipak, u medijima bliskim Vučiću i dalje je prisutan revizionistički ton – upravo onakav kakav je najavljivao još 1997. godine“.

U tekstu se kaže da je Vučić, govoreći o Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, 1997. izjavio: „Kada naša stranka dođe na vlast u Srbiji, svakodnevno ćemo podsećati da su te teritorije naša vekovna zemlja.“

U samoj završnici teksta autor se pita: „Šta takve reči znače danas? Sjedinjene Američke Države, koje su pre tri decenije bile ključni činilac u zaustavljanju ratova na Balkanu, u međuvremenu su se povukle iz regiona ili čak pružaju podršku nacionalističkim tvrdolinijašima. Evropske države nisu uspele da popune taj vakuum. Srpski veteran sa Jevrejskog groblja u Sarajevu pažljivo prati taj razvoj događaja“.

Mihael Martens podseća da je Aleksandar Vučić u svom oštrom napadu na Dejtonski mirovni sporazum još 1995. godine napisao: „Na kraju će Srbi podići glavu i vratiti svoje zemlje. Potrebno je samo još malo sačekati.“

I tekst završio pitanjem: „Da li se to čekanje bliži kraju?“

Simptom/Danas/Dojče vele