Danas ako nemaš veze ne možeš otići kod lekara, ne možeš da pronađeš posao o kome si sanjao još od malih nogu, ne možeš da upišeš svoje dete u vrtić… U današnjem vremenu ako nemaš vezu, ako nemaš novac, postaješ niko i ništa. Ne postoje vrednosti, ne poštuje se kvalitet, već su na ceni kvantitet i sebičnost u kojima živimo. Danas ako si nečiji sin ili ćerka možeš bukvalno da uradiš šta god poželiš, i sve da ti bude dostupno, dok običan svet čeka ceo proces da bi došao do vrata jednog opšteg lekara. Da ne govorimo o nečemu drugom.

Živimo u lažnom dobu, gde se pošteno stečena diploma ne vrednuje, već ona koja je novcem plaćena. Vredniji je kurs u trajanju od šest meseci, umesto školovanja u trajanju od šest godina. Živimo u vremenu u kome čekamo, nadamo se da će nam neko iznad nas završiti posao, jer kada pokušavamo sami onda shvatimo da smo nebitni, a onda smo dužni tom nekom. Zašto da živimo sa osećajem dužnika? Zašto se da bismo postigli nešto ne gleda naš kvalitet, već onog ko stoji iza nas? Zašto nismo jednaki, zašto se svaki čovek ne vrednuje isto kada smo svi ljudi od krvi i mesa? Očito da su oni „snažniji“ nekog drugačijeg sastava.

Ovo je samo mali deo koji smo izneli. Bez sistema ništa nije funkcionalno, a upravo zbog toga su mladi primorani da napuštaju svoje domove, svojih nadražih, i to je jako tužno. Niko ne odlazi zato što baš tako želi, svi samo žele lep i siguran život, svi žele osećaj slobode, bez bilo kakve osude. Upravo zato mladi traže neki drugi svet, udaljen hiljadama kilometara od nas, tamo gde je sigurno i obećavajuće.

Kamelija Arnaudov