Različitim opisima kao „arhitekta, slikar, romanopisac, komunista i osuđeni prevarant“, život Fernana Pujona bio je isprekidan naglim preokretima sreće koji su mogli da izviru sa stranica Dikensa ili Dime.
Tokom burne karijere, odbijao se od opojnog uspeha, preko finansijskog skandala, zatvora, izgnanstva i konačne rehabilitacije.

Godine 1985, kada je Pujon bio u ranim sedamdesetim, predsednik Fransoa Miteran mu je dodelio Legiju časti. Međutim, nešto više od 20 godina ranije, Pujon se našao u pritvoru čekajući suđenje po optužbama za korupciju. Kao plodan arhitekta-građevinski preduzetnik koji je projektovao ogromne stambene projekte u Francuskoj i Alžiru, optužen je za nepravilnosti u finansiranju i kršenje zakona osmišljenih da odvoje procese projektovanja i izgradnje.

Nakon štrajka glađu, prebačen je u zatvorsku ambulantu, odakle je pobegao spuštajući se niz konopac koji je prokrijumčario njegov brat. U bekstvu osam meseci, nazvan je „najtraženijim francuskim arhitektom“, pre nego što se, sa izuzetnim hladnokrvnim smirenjem, taksijem pojavio u pariskoj sudnici na dan kada je trebalo da počne njegovo suđenje. Osuđen na četiri godine zatvora, vreme je provodio pišući „Divlje kamenje“ (Les Pierres Sauvages), bestseler o izgradnji srednjovekovne cistercitske opatije u Le Toroneu u Provansi. Glavni junak je majstor graditelj koji savladava teške uslove rada i skeptične vršnjake samo snagom volje.

Poznat kao „Pouillon le manifique“ (Pujon je manifik), Pujon je bio ikonoklast koji je uživao u blagodetima uspeha. U jednom trenutku je navodno posedovao Bentli, Alfa Romeo, dva zamka, gradske kuće u Alžiru i Parizu, i jahtu. Fotografije iz tog vremena prikazuju uglađenog, elegantno odelog muškarca, sa raskošnom crnom kosom, poput galskog Brajana Ferija.

 

Njegov uspon i pad su tema filma „Fernan Pujon: Najtraženiji arhitekta Francuske“ iz 2023. godine, koji je snimio francuski dokumentarni reditelj Žan-Mari Montanžeran.

„Njegova ličnost i njegove ludorije zasenile su njegov rad“, kaže Montanžeran. „Ali njegov sistem je bio da gradi bolje, jeftinije i brže od drugih kako bi svi mogli da žive pristojno. Smatrao je da lepota ne bi trebalo da bude samo privilegija najbogatijih.“

Prikazan prvi put u Velikoj Britaniji, film ispituje Pujonov život i poduhvate, sa aktuelnim i istorijskim snimcima njegovih stanova u Parizu, Marseju i Alžiru.
Njegov kvartet stambenih kompleksa iz 1950-ih u Parizu imitira istorijsku teksturu grada, sa dvorištima, lođama, baštama i šetalištima. A u posleratnom dobu procvata betona, on je nemoderno favorizovao kamen kao građevinski materijal.

„Mrzeo sam ružnoću maltera, boju betona“, izjavio je u svojoj autobiografiji iz 1968. godine. „Za mene je vek armiranog betona predstavljao probleme izgleda, površine, omotača zgrade.“

On je favorizovao kremasti krečnjak iz Provanse, u njegovom masivnom, tradicionalnom, nosivom obliku, za razliku od tankih ploča pričvršćenih za čelični ili betonski okvir koje čine većinu današnjih „kamenih“ zgrada.

 

 

„Pujon je bio moderan arhitekta, ali nije bio modernista“, tvrde Adam Karuzo i Helen Tomas, koji su sastavili jednu od prvih monografija o Pujonu na engleskom jeziku, skoro 30 godina nakon njegove smrti 1986. godine. „Bio je moderan u smislu u kojem je Eduar Mane bio vrhunski moderan slikar: pažljiv prema istoriji umetnosti i neizbežnom i neophodnom kontinuitetu kulture, dok je istovremeno bio fasciniran i upleten u pojave i društvene običaje savremenog života koji su se odvijali oko njega.“

Ono što izlazi iz Montanžeranovog filma je čovek vođen ambicijom, koji gradi vrtoglavom brzinom i obimom u često haotičnom vrenju francuskog posleratnog ekonomskog buma. Kako je sam Pujon rekao, „200 stambenih jedinica izgrađeno je za 200 dana za 200 miliona franaka“. Pa ipak, on je prezirao mentalitet „zečjeg kućica“ modernističkog masovnog stanovanja – velikih ansambala koji su nicali u i oko francuskih gradova. „Zamislite tugu svih ljudi koji, nakon što rade ceo dan, napuštaju svoje kancelarije da bi sedeli u svojim sobama kao da su kažnjeni“, napisao je.

Za razliku od Le Korbizjea, imperatora modernizma i savremenika (iako se njih dvojica nikada nisu sreli), Pujon se gnušao teorije i apstrakcije. Za njega je arhitektura bila dobra i efikasna gradnja.

Simptom/The Guardian