Ali, na kraju setimo se da smo nešto zaboravili. Zaboravili smo da pitamo upravo te ljude da li ih nešto muči. A sigurni smo da ih muči. Ali se oni ne žale, ne kukaju, ne pokazuju slabost. Njih je život naučio da primaju udarce, a da ipak ostanu na nogama, da budu snažniji. Nose rane duge kilometrima, ali prevrću svoju kožu da im se ne prepoznaju. I opet se smeju, a mogli bi da plaču, možda i plaču uveče dok ih niko ne sluša, ali ujutro se bude s osmehom i nastavljaju dalje. Nemaju s kim da podele svoju muku, nekog ko bi im bio rame za plakanje. Naučeni su sami da se nose sa svojom boli.

Zato, kada nekada sretnete takve ljude, zagrlite ih, jer oni to zaslužuju. Da im kažemo da plaču, da se isplaču jer će u suptotnom eksplodirati – jer ni oni nisu od čelika.

Simptom/K.A