Bivša nemačka kancelarka se u svojoj autobiografiji trudila da, s jedne strane, opravda sve svoje odluke i politike, naročito one zbog kojih je danas najviše kritikuju, a s druge strane da u svetskoj i nemačkoj javnosti održi nekadašnji imidž kada je slavljena kao uspešna liderka liberalno-demokratskog dela sveta. I to se vidi u tome kako piše o pojedinim temama i ličnostima, od izbegličke krize i pandemije, preko odnosa prema Vladimiru Putinu i Donaldu Trampu, do energetske politike, uloge Bundesvera i rata u Ukrajini. A to su pitanja aktuelna i danas.

Vatromet komentara, TV priloga, gostovanja, tekstova i osvrta u nemačkoj štampi, elektronskim medijima i na društvenim mrežama izazvali su memoari bivše nemačke kancelarke Angele Merkel, izbivši već u prvoj nedelji od objavljivanja na sam vrh svih uticajnih nemačkih lista najprodavanijih knjiga
 Više od 200.000 primeraka nemačkog izdanja njene autobiografije „Sloboda“, sa podnaslovom „Sećanja 1954-2021“, prodato je za samo sedam dana, uprkos ceni od 42 evra po primerku. „Nijedna druga knjiga ove godine nije imala tako briljantan početak prodaje“, istakli su u kompaniji koja sastavlja „Špigelovu“ listu bestselera.

I zaista, Merkelini memoari su ustalasali ne samo političku scenu, već celo nemačko društvo, i u to u trenutku kada se raspala nemačka vladajuća koalicija a zemlja se suočava sa narastajućom ekonomskom krizom. Koliko sve „pršti“ od reakcija na „Slobodu“, svedoči i to da je „Amazonova“ internet prodavnica onemogućila davanje ocena i komentara, zbog očigledno neočekivano velike lavine negativnih recenzija.

Portparol kompanije je rekao da su identifikovane „neuobičajene aktivnosti u evaluacijama“ pa su recenzije „privremeno ograničene na ’proverene kupce’“ da bi se osiguralo da su „prikazane recenzije autentične i pouzdane“. I dok „Amazon“ objašnjava da time želi da preduzme mere za zaštitu integriteta sistema pregleda, ocena Merkelinih memoara se postepeno „popravlja“. Nakon prvobitne prosečne ocene od oko 1,5, već danima raste i sada je 3,6 od maksimalnih 5. Kada se na to doda radoznalost medija o autorskom honoraru – da li je Merkelovoj isplaćen avans od 12 miliona evra ili ne – knjiga „Sloboda“ predstavlja pravu društvenu senzaciju u Nemačkoj, kakvu u ovim razmerama dosad nije izazvala nijedna politička biografija.

 720 strana memoara Angele merkel ne sadrže suštinski nijednu senzaciju.

Ne sadrže nijednu političku pikanteriju ili neko važno insajdersko otkriće o tome kako je nemačka kancelarka donosila neke od njenih ključnih političkih odluka. Dobar deo političkih novinara bi sadržaj i način pisanja opisali dosadnim, dok bi profesori političkih nauka to ocenili kao državnički pristup.

Doduše, istoričari će verovatno biti prilično razočarani, budući da je o nekim temama, poput načinu donošenja odluka u spoljnopolitičkoj sferi, mnogo informativnija knjiga novinara i urednika „Zidojče cajtunga“ Štefena Kornelijusa, objavljena 2013. godine pod imenom „Angela Merkel: kancelarka i njen svet“.

Čak i o događaju koji ju je, kako tvrdi, prelomio da ove memoare napiše – a to je odluka da 4. septembra 2015. godine otvori nemačke granice za bliskoistočne izbeglice blokirane na železničkoj stanici u Budimpešti – mnogo više insajderskih detalja se moglo pročitati u knjizi „Vođeni događajima: Merkel i izbeglička politika – izveštaj iz centra moći“, novinara i urednika „Velta“ Robina Aleksandera.

Biografije Angele Merkel
Kada se uporede delovi Merkelinih memoara sa delovima Aleksanderove knjige, svakom upućenom i nepristrasnom čitaocu nameće se utisak koji provejava celim memoarima: Angela Merkel se trudila da, s jedne strane, opravda sve svoje odluke i politike, naročito one zbog kojih je danas najviše kritikuju, a s druge strane da u svetskoj i nemačkoj javnosti održi nekadašnji imidž kada je slavljena kao uspešna liderka liberalno-demokratskog dela sveta.

I to se vidi u tome kako piše o pojedinim temama i ličnostima, od izbegličke krize i pandemije, preko odnosa prema Vladimiru Putinu i Donaldu Trampu, do energetske politike, Bundesvera i rata u Ukrajini. Uostalom, u predgovoru ona čak i ne krije da nije želela da „opise i tumačenja prepusti samo drugima“.

Život pre slobode
Tokom svojih 16 godina kao kancelarka, Merkelova je retko govorila o svom istočnonemačkom identitetu, što su joj često zamerali mnogi istočni Nemci koji se i danas osećaju na neki način diskriminisano i potcenjeno od zapadnih sunarodnika. A još manje je govorila o tome koliko joj je identitet žene iz DDR-a bio teret i koliko ju je povređivalo to što je zbog njega bila pod stalnom sumnjom. Upravo opisi tih 35 godina života u komunističkoj DDR „pre osvajanja slobode 1989. godine“, kako kaže, kao i potonjeg tereta zbog identiteta istočne Nemice, zapravo predstavljaju sadržajno najbolji deo ovih memoara.

Merkelova se suštinski sada prvi put u javnosti detaljno samoportretisala kao istočna Nemica

 Njen pogled na prvih 35 godina života u knjizi dat je bez ikakvog ogorčenja, ali sa jasnim ocenama o DDR-u. Njeni izbalansirani opisi svakodnevnog života u DDR poučni su za razumevanje života iza Gvozdene zavese, ne samo za čitaoce u zapadnim zemljama već i na prostoru nekadašnje Zapadne Nemačke, uzimajući u obzir koliko se i dalje održavaju jaki stereotipi i poluznanja o komunističkom istoku.

Ćerka pastora, rođena u Hamburgu u Zapadnoj Nemačkoj a odrasla u Istočnoj Nemačkoj, detaljno opisuje svakodnevicu u kojoj je odrasla.

Od toga kako je kao devojčica s roditeljima jednom godišnje išla u pozorište u Berlin, preko toga kako je, zbog Štazija, rano naučila da „bude oprezna“ šta govori, do toga kako se sa kolegama na naučnom institutu nadmetala ko će koristiti fotokopir-aparat koji je tajna služba nadzirala zbog straha od umnožavanje političkih letaka.

Merkelova se seća i kako su je izbacili sa predavanja o marksizmu i lenjinizmu zbog čega ju je, kako kaže, i danas sramota. Dok bi to moglo da se protumači i kao manji akt buntovništva, ona ne skriva da je bila članica komunističke omladine, ali da su kontakti sa kolegama naučnicima u Čehoslovačkoj i Poljskoj ojačali njen kritički pogled na komunistički sistem. Iako nikada nije bila opoziciona aktivistkinja, učestvovala je na skupovima kritičara režima u Berlinu i kaže da se divila otporu Poljaka.

„Mi znamo da smo deo velikog eksperimenta koji će sigurno propasti, samo drugi to još ne znaju“, rekao joj je, kako piše, jedan češki kolega.

I tako se i dogodilo, a Merkelova se prisetila kako je istorijskog 9. novembra 1989. bila u sauni, te da se, tek nakon uživanja u njoj, pridružila hiljadama ljudi koji su prelazili preko mosta na kome je bio granični prelaz između dva dela podeljenog Berlina, pošto su ograničenja putovanja iznenada ukinuta. Izostanak bilo kakve euforije zbog događaja prikazuje opisom dana posle rušenja Berlinskog zida, koji je započela uobičajeno: u pola sedam ujutru krenula je vozom na posao, a uveče je samo nakratko bila u Zapadnom Berlinu, pošto se, kako piše, vratila kući jer je sutradan morala rano da ustane da bi pripremila predavanje.

Igra na „žensku kartu“
Za razliku od nekih njenih prijatelja, Merkelova se nadala brzom ponovnom ujedinjenju Nemačke i, kako piše, nikada nije verovala u „treći put“ za DDR, to jest da Istočna Nemačka treba da postane samostalna reformisana demokratska država. Osim toga, bila je odlučna da se bavi politikom pa se, nakon kratkog boravka u stranci Demokratsko buđenje, učlanila u Hrišćansko demokratsku uniju (CDU). Uoči ujedinjenja dve Nemačke bila je zamenica portparola prve i ujedno poslednje demokratski izabrane vlade DDR-a.

Već na prvim izborima ujedinjene Nemačke ušla je u Bundestag i šokantnom brzinom se popela u vrh CDU-a, ali i u četvrti kabinet Helmuta Kola – najpre kao savezna ministarka za žene i omladinu, a kasnije kao ministarka za životnu sredinu.

Simptom/RTS