Jelena Holcer, pored, sada već dugogodišnjeg iskustva u svojoj profesiji , stručnjak je, čiji je odgovor veoma tražen. Pored potrebnih profesionalnih odrednica, njen savet je neizostavno i topao i emotivan, što je čini omiljenim biranim pedagogom na području gde radi i šire, jer značajno pomaže razvoju malih generacija u dobre i celovite ličnosti.
Kako odnos prema našim roditeljima utice na poštovanje naše dece prema nama?
-Deca usvajaju onaj model ponašanja svojih roditelja koji je bio najdominantniji. Pri tom, ne kopiraju toliko naše (roditeljske) pouke, poruke, reči i uputstva koliko način na koji se sami ponašamo. Odnosno, oni kopiraju naša dela a ne slušaju mnogo naše reči. Ovaj obrazac se vidi u mnogim primerima, počevši od toga koliko i kakve prijateljske odnose mi uspostavljamo pa sve do toga kako mi slavimo praznike, kakav je naš pristup problemima, ili kako mi reagujemo na stres… Sve to predstavlja model koji će dete nesvesno ponavljati, ili ukoliko je model bio izazito nepovoljan po dete, onda će ga ono svesno menjati, trudeći se da izbegne greške koje je videlo u svom detinjstvu, od nas, svojih roditelja. Upravo zato, način na koji se mi ponašamo prema našim roditeljima, u značajnoj meri utiče da se po tom modelu sutra ponašaju naša deca prema nama.
Kakav je značaj za emotivni razvoj beba i dece, biti u stalnom kontaktu sa starijima?
-Za decu je važno da su u što raznovrsnijem kontaktu sa različitim osobama iz svog okruženja. Na ovaj način oni se uče da uspostavljaju kontakte bliskosti i poverenja sa različitim tipovima ličnosti. Kasnije, ova iskustva stečena u najranijem detinjstvu mogu im pomoći i u boljem razumevanju svojih vršnjačkih odnosa i svakih drugih. Ova prednost je tim veća jer pretpostavljamo da su bake i dede posvećeni svojim unucima, pa je utoliko ovaj kontakt za decu dragoceniji.
Koliko je poželjno posebno gajiti i insistirati na prisnim, toplim odnosima dece sa bakama i dekama?
– Odrastanje dece u bliskom kontaktu sa bakama i dedama, ima velike prednosti, i po decu i po bake i dede. Najočiglednija prednost za decu jeste što su u prisustvu baba i deda najčešće potpuno zbrinuta i po pitanju svojih fizičkih, i svojih fizioloških i psiholoških potreba (biće dobro zbinuto, sito, maženo, paženo…).
Sa druge strane, prisustvo male dece u životima starijih osoba utiče da se oni ponovo osećaju podmlađeno i korisno. Ova veza je još čvršća kada su te starije osobe babe i dede a mala deca – njihovi unuci.
Koji kvalitet imaju babe i dede a roditelji nemaju?
Životno iskustvo stečeno tokom godina naučilo je bake i dede “pravim” vrednostima života. Oni mogu da vide širu sliku i sagledaju “šumu umesto pojedinačnog drveta”. Njihovo poznavanje istinskih vrednosti omogućuje im da postave prioritete i ne troše se više na ono što je prolazno, nevažno, lako promenljivo (kao što su dečije ocene, na primer).
-Objašnjenje je jednostavno – baba i deda imaju dovoljno vremena, nikuda ne žure, strpljivi su i posvećuju se svojim unucima sa punom pažnjom.Oni su odavno prevazišli teškoće oko usklađivanja poslovnih i porodičnih obaveza, manjak novca, manjak vremena, višak problema i stresova, kaže Jelena Holcer.
Kada deca nemaju roditelje, kako bakama i dedama i drugim starateljima, pomoći da se izbore sa svojim problemima i njihovim posebnim etapama razvoja?
-Zaista nije lako pratiti sve razvojene faze dece. Svaka nova generacija je drugačija od prethodne, pa je teško biti u toku šta je novim generacijama zanimljivo, koje su im vrednosti, kako razmišljaju. Ali, ono što bake, dede i drugi staratelji uvek mogu da pruže jeste neizmerna podrška i poziv na razgovor. To su oblasti u kojima sigurno neće pogrešiti. Moraju stalno imati na umu da je glavna odgovornost starateljstva na njima, stoga da budu naoružani ljubavlju, strpljenjem i voljom za izazove svih faza odrastanja deteta.
Može li bilo ko, ko čuva dete, zameniti vrtić?
Vrtić ima edukativnu i socijalnu funkciju. Edukativnu funkciju, bake i dede ili oni koji čuvaju dete, mogu zameniti jer sve što dete uči u vrtiću, mogu ga naučiti i oni. Međutim, socijalnu funkciju ne mogu zameniti ni roditelji niti babe i dede, staratelji. Odnosno, najveći nedostatak dugog boravljenja sa odraslima i jeste upravo nedovoljan broj socijalnih kontakata sa vršnjacima sa kojima bi se dete igralo, takmičilo, učilo da se svađa i miri… i niz socijalnih veština koje niko ne može da mu nadomesti osim vršnjaka.
Simptom M.P.