Međutim, u savremenim demokratskim procesima protesti su postali i predmet zloupotrebe. Pa su ekstremističke grupe zloupotrebljavale proteste da bi pokušavale da postignu svoje ciljeve, često suprotstavljene društvenom interesu. S druge strane, vlastodršci su primenom sile pokušavali da proteste okvalifikuju kao radikalni instrument u političkoj utakmici sa nezadovoljnim učesnicima protesta. A često su protesti postali instrument i u rukama opozicionih čelnika, te su svoju političku marginalizovanost zamagljivali učešćem na širim građanskim i narodnim protestima, šetnjama i okupljanjima.

Zapravo, protesti su se u savremenim demokratskim protestima instrumentalizovali u različiti svrhe – osim u one izvorne, da budu institucija u rukama građana kao nosilaca suverena. I to sve češće vidimo, i u demokratski razvijenim, ali i u društvima sa umerenim demokratskim performansima. Suština je da se protesti, bar od strane vlasti, sve više tumače kao mehanizam za rušenje ustavnog i institucionalnog poretka.

S druge strane, opozicione, tumače ga kao jedini mehanizam za „pozicioniranje“ u uslovima visokog rejtinga vladajućih elita.

Kako je bledeo suverenitet od ruku građana, tako je bledela i institucija protesta, kao potpuno legitimni mehanizam u građanskim zalaganjima za bolje sutra – ma šta god to značilo u datom trenutku.

I tako smo došli do suštine, da ne blede samo suverenitet i institucija protesta, već i demokratija kao koncept društvenog upravljanja. Koncept koji se upravo danas, i to na globalnoj ravni, nalazi na rasrkšću – između jakih političkih lidera i dogmatskih konzervativaca koji su zaboravili temelje na kojima je uspostavljena demokratija.

Međutim, nije važno što su te temelje zaboravili samoprozvani snažni politički lideri i dogmatski konzervativci koji inače konzervativizam usko povezuju sa nacionalizmom, već je egzistencijalno važno što su na te demokratske temelje zaboravili upravo građani. Oni koji su autentični nosioci suvereniteta. Oni koji su već zaboravili da vlast ne potiče od političara. Oni koji su već zaboravili na vekovnu borbu za građanska prava svojih predaka. Onih koji pod geslom „bolje sutra“ prodaju i poslednju trunku suvereniteta, i slobode, za koje se nikada nisu izborili, niti su uspeli da ih sačuvaju.

Pitanje koja nam ostaje jeste: kakvo nam je bolje sutra, ako smo opet nečiji robovi, ili, da se savremenije izrazimo: ako smo u nečemu uokvireni, baš onako kako to nekome odgovara?

Lični stav: Mitko Arnaudov