Navodi da je pitanje izgradnje nuklearnih elektrana ponovo otvoreno i aktuelizovano u mnogim zemljama, pa i Srbiji, zbog zelene tranzicije i zatvaranja sve većeg broja termoelektrana, nakon kojeg ostaje jedan veliki prazan prostor, koji energetski treba popuniti. S tim će se, kako kaže, u nekoj bliskoj budućnosti suočiti i Srbija, koja bi u tom slučaju ostala bez bazne energije, neophodne za dalji privredni razvoj.

– Srbija se već sada suočava sa određenim nedostatkom električne energije, posebno u severnom delu, na kojem ne postoji nijedan pravi i stabilan izvor energije. Ništa se nije radilo u proteklih 35 godina. Nažalost i dokumentacija iz vremena bivše države negde je zagubljena. Sada se to pokušava promeniti, ali kao što sam već rekao, to nikako ne može preko noći. Nije realno da Srbija dobije svoju prvu nuklearku pre 2045. godine. To bi verovatno bilo negde uz Dunav, kako je bilo planirano u bivšoj Jugoslaviji – smatra Mesarović.

Zbog čega je uveden pomenuti moratorijum?

MESAROVIĆ: Jugoslovenska vlast je sa školovanjem kadrova počela već 1955, a već šezdesetih godina prošlog veka počeli su tragati za eventualnim lokacijama gde bi one mogle biti građene. Beograd je u to vreme bio centar za školovanje iz svih republika. Obezbeđen je i veliki novac za istraživanje lokacija. Bio je otvoren i rudnik Kalna na Staroj planini iz kojeg je uran vađen i dovožen u Institut za nuklearne  nauke “Vinča”. Tadašnji nuklearni program podrazumevao je gradnju čak četiri nuklearne elektrane. Vlasti su znale da rezerve uglja nisu večne. Razmišljalo se unapred i planski radilo. Prvo je napravljena NE “Krško” u Sloveniji, koja je puštena u rad 1983. godine. Naredna je trebalo da bude “Prevlaka”, uz reku Savu, nizvodno od Zagreba, a još dve bile su planirane na obalama Dunava.

Titov plan je bio da one budu izgrađene najkasnije do 2000. godine. Za ovu drugu je čak bio raspisan tender i razmatralo se o izboru tehnologije. U čitav taj posao bila je uključena i domaća privreda. “Energoinvest” iz Sarajeva proizvodio je opremu za reaktore, a dio su čak izvozili i isporučivali u Rusiju. Tu je bio i “Rade Končar”, koji pravio generatore, ali i preduzeće “Jugoturbina” koje je izgrađivalo turbine. Kada se podvuče crta, jedino je kupljen reaktor za nuklearnu elektranu “Krško”. Ali, onda je došlo do katastrofe u “Černobilju”, nakon čega je donesen zakon o zabrani gradnje takvih energetskih objekata.

Pomenuli ste kadrove, kako je to pitanje bilo riješeno u nekadašnjoj Jugoslaviji?

MESAROVIĆ: Kada su jugoslovenske vlasti odlučile da uđu u projekat gradnje nuklearnih elektrana one su prvo poslale ljude na školovanje i usavršavanje širom sveta, dajući im stipendije. Jedan deo njih je tada stručno obrazovan i na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, na kojem je postojao nuklearni odsek. To školovanje i obrazovanje počelo je još 1955. godine. Znači bilo je potrebno 28 godina da budu stvoreni svi uslovi da prva nuklearka “Krško” bude izgrađena i puštena u rad.

Danas je to gotovo nemoguće u ovako uprošćenom sistemu obrazovanja, kakav je ovaj bolonjski. Nema više ni domaće industrije koja bi bila u sve to uključena. Nema ni ekonomske moći koju je nekadašnja država imala, kada je odlučila da uđe u projekat gradnje četiri nuklearke. Sada je sve rascepkano i sve neophodne komponente morale bi se kupiti vani. Naravno neophodno je napraviti i odgovarajuću zakonsku regulativu, koja bi sve to pratila, pogotovo proces upotrebe nuklearne energije, jer ne radi se o nikakvoj igrački, već ozbiljnoj tehnologiji, koja zahteva ozbiljne kadrove i organizaciju.

 Mnogi smatraju da je to preskupa investicija?!

MESAROVIĆ: Te iste bih upitao – šta je to preskupo? Ako vi uložite neki novac u nešto što bi trajalo recimo 80 godina, a pri tome vam to donosi energetsku stabilnost, da li je to onda skupo?! Da li je skupo nešto što će se otplatiti za recimo 20 godina, a narednih 60 će predstavljati čist profit. Smatram da je ulaganje u nuklearnu energiju najispaltivije.

Koliko uopšte košta gradnja jedne nuklearke?

MESAROVIĆ: Zavisi od koga je kupujete. Najjeftinije su one koje trenutno prodaje Južna Koreja i ona košta oko dva puta više nego gradnja termoelektrane iste snage. Konačnu cenu određuje i to ko je investitor, da li je privatnik ili država. Za Srbiju je bolja ova druga opcija. U tom slučaju smatram da bi za partnera trebalo izabrati rusku kompaniju “Rosatom”, globalnog lidera u nuklearnoj energiji. Ono što ih izdvaja od ostalih jeste što vam isporučuju opremu, odnosno tehnologiju, snabdevaju neophodnim gorivom, ali vas na kraju i oslobađaju nuklearnog otpada, prevozeći ga i skladišteći u Rusiji.

Mađarska je odlučila da radi upravo s njima

MESAROVIĆ: Tako je. Mađari trenutno imaju četiri male nuklearke te sada prave još dve veće snage. Rusi su im dali deset milijardi dolara kredita, a oni su još, pored toga, obezbedili dodatnih 2,5 milijardi. Znači, oni će za 12,5 milijardi dolara dobiti dve elektrane snage 2.400 megavata. Radi se o uslovno rečeno maloj investiciji u odnosnu na to koliko ta gradnja košta u pojedinim zapadnim zemljama. U Engleskoj već 12 godina grade dva nuklearna reaktora i pitanje je koliki će račun na kraju biti ispostavljen.

Da li obnovljivi izvori mogu biti dovoljni da obezbijede energetsku nezavisnost neke zemlje?

MESAROVIĆ: Politika je čudo. Oni su se poveli za interesima bankara i elita. Energija sunca ili vetra ne može osigurati energetsku stabilnost, a svakoj zemlji potreban je stabilan i pouzdan sistem proizvodnje električne energije koji bi joj osigurao privredni rast.

Koliko je pitanje nuklearne energije usko povezano i sa geopolitikom. Da li se Srbija može suočiti sa problemima, odnosno pritiscima ukoliko odluči da uđe u jedan ovakav projekat?

MESAROVIĆ: Baš kao i u nekim drugim oblastima i oko nuklearne energije se prepliću razni interesi. Bugarska je, primera radi, imala ugovor sa Rusijom, koji je podrazumevao isporuku opreme za nuklearnu elektranu koja bi bila izgrađena na desnoj obali Dunava, na lokaciji Belene. U planu je bila gradnja još dve. Rusi su na kraju izbačeni iz tog posla i u njega su ušle pojedine američke kompanije.

Kada se govori o nuklearkama, običnim ljudima prvo na pamet padaju “Černobilj” i “Fukušima”. Koliko je njihov strah od korišćenja nuklearne energije opravdan, pogotovo kada je u pitanju bezbjednost i zaštita životne sredine?

MESAROVIĆ: Nažalost ljudi su prvi put čuli za nuklearnu energiju nakon što je bačena atomska bomba na Hirošimu, a onda i Nagasaki. I od tada vlada taj veliki strah da je i nuklearna elektrana nekakva bomba, što naravno nije tačno. Današnje elektrane imaju veliki betonski zid koji ne može probiti gotovo nikakva eksplozija. Ne mogu ga probiti ni avioni koji su srušili Kule bliznakinje u Njujorku.

Ovde bih napomenuo da su nuklearke skupe, upravo zbog ugrađenih mnogobrojnih mera zaštite, kojima se obezbeđuje maksimalna bezbednost. Prvi akcident desio se u NE “Tri milje” u Americi. Onda u “Černobilju” i “Fukušimi”. U sva ta tri slučaja ljudski faktor bio je glavni krivac. Kada je u pitanju “Černobilj”, do nesreće je došlo kada je jedan od nesrećnika isključio sistem za hlađenje reaktora, da bi nešto proverio.

A šta je bilo sa “Fukušimom”?

MESAROVIĆ: I u slučaju “Fukušime” ljudski faktor je bio presudan. Inženjeri koji su projektovali elektranu zaboravili su da je na istočnoj obali Japana moguć cunami visine od 12 do 15 metara. Zid koji su napravili bio je visok svega šest metara. Nažalost, to nije bila jedina greška. Svaki ovakav objekat trebalo bi da ima sigurnosno napajanje, koje bi se uključivalo ukoliko elektrana ispadne iz postojećeg sistema. Oni su to postavili u podrum elektrane, umesto na neko uzvišenje na kojem ono ne bi bilo potopljeno u slučaju cunamija. Zemljotres koji se tada desio pokidao je vanjsku mrežu napajanja. Naknadni zemljotresom izazvani cunami je potopio i izbacio iz funkcije sigurnosno snabdevanje elektrane koje se nalazilo u podrumu. Katastrofa je bila neizbežna. Znači za sve što se do sada loše desilo u svetu, a u vezi je sa radom nuklearki, uzrok je ljudski faktor. Današnja tehnologija i to rešava. Napravljeni su reaktori koji sami reaguju u slučaju pregrevanja ili ispadanja iz sistema. Taj sistem radi na principu gravitacije.

Koliko danas uopšte ima izgrađenih nuklearki širom svijeta te gdje ih najviše ima u Evropi?

MESAROVIĆ: U Evropi postoji oko 140 nuklearnih elektrana. Dok nisu u prvi plan došli obnovljivi izvori energije, svaki treći proizvedeni kilovat-sat bio je dobijan iz nuklearki. Sada je to svedeno na svaki četvrti. Nemačka je, primera radi, zbog pritiska “zelenih” pogasila 17 svojih nuklearnih elektrana. Mislim da je to bila ludost. Trenutno se tih elektrana najviše nalazi u Francuskoj, koja svoju energetsku stabilnost bazira na ovom vidu energije.

Biografija
Miodrag Mesarović je 1961. završio studije na nuklearnom odsjeku Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, a doktorirao je na Mašinskom fakultetu. Specijalizaciju je imao u nekoliko evropskih zemalja. Trenutno obavlja dužnost generalnog sekretara Srpskog komiteta Svjetskog savjeta za energiju i predsjednika Naučnog odbora Društva termičara, ali je i član Odbora za energetiku Srpske akademije  nauka i umjetnosti.

Simptom/Glas Srpske