Najstresniji deo sređivanja ostavine često može biti rešavanje svih stvari koje su se nagomilale tokom nečijeg života.

Koka-kola svetilište

To znam iz ličnog iskustva. Kada je moj otac iznenada preminuo u oktobru 2025. godine, njegova ostavina delovala je jednostavno. Dok nismo počeli da razmišljamo o njegovim kolekcijama i stvarima. Kao i mnogi ljudi, nije planirao da postane kolekcionar. To se jednostavno dogodilo. Kada sam otišla u inostranstvo na studije, zamolio me je da mu donesem bocu Koka-kole. Kasnije sam shvatila da je tada bio u ranoj fazi stvaranja ozbiljne kolekcije Koka-kola boca, punih i praznih, iz gotovo svih krajeva sveta. Nije se zaustavio samo na bocama. Kolekcija je uključivala slagalicu od 1.000 delova sa logotipom Koka-kole pod nazivom „Leo’s Bookshop“, plišane medvede i razne istorijske predmete poput sanduka i nosača za flaše. Do trenutka kada je otac preminuo, stara spavaća soba moje braće pretvorena je u ono što smo u šali zvali „Koka-kola svetilište“.

Nismo jedina porodica koja se suočava sa ovakvim problemom. Tokom 2024. umrlo je 2,3 miliona Amerikanaca starijih od 65 godina. Većina je provela decenije skupljajući stvari i zatim starila u sopstvenim domovima. Centar za istraživanje penzionisanja procenio je – na osnovu dugoročnog istraživanja ponašanja stvarnih Amerikanaca – da će 53% penzionera ostati u domu, u kojem su živeli u pedesetim godinama, sve do smrti, dok će se dodatnih 17% preseliti samo jednom, i to u trenutku odlaska u penziju. Slično tome, u istraživanju organizacije AARP iz 2024. godine, 75% odraslih osoba starijih od 50 godina izjavilo je da želi da ostane u svom sadašnjem domu kako stari.

Prosečni dom ima 300.000 predmeta

Čitava industrija razvila se oko pomoći starijim osobama pri smanjivanju životnog prostora, preseljenju i raščišćavanju stvari. Nacionalno udruženje menadžera za selidbe i specijalizovane selidbe starijih osoba (NASMM), osnovano 2022. godine, danas ima etički kodeks i program sertifikacije. Međutim, izvršna direktorka organizacije Dženifer Piket kaže da članovi zapravo veliki deo posla obavljaju nakon smrti klijenata, pomažući deci da se izbore sa stvarima svojih roditelja, ali i sa tugom. Piket tvrdi da prosečan dom sadrži više od 300.000 predmeta. Zapanjujući broj do kojeg dolazi računajući svaku kašiku, nož, viljušku, komad odeće, fotografiju i dokument zasebno.

Sve te stvari ne mogu jednostavno preći na mlađe generacije. Većina dece srednjih godina već ima prepune domove, a odrasli unuci često žive drugačije. Možda imaju manje stanove – ili ih uopšte nemaju – manje prostora za odlaganje, mobilniji način života ili jednostavno drugačiji ukus. Komplet luksuznog porcelana može postati obaveza ručnog pranja za unuka koji živi u malom stanu. I kome je potreban prostor za praktičnije tanjire koji smeju u mašinu za sudove. Težak tamni nameštaj, poput očevih ogromnih fotelja na razvlačenje (imao ih je četiri), možda se ne uklapa ni u prostor ni u ukus mlađeg domaćinstva.

Vodič kroz praktične i poreske aspekte rešavanja roditeljskih stvari

Evo vodiča kroz praktične i poreske aspekte rešavanja gomile stvari koje ostaju iza roditelja. Ipak, često ima smisla uključiti profesionalce – procenitelje, firme za rasprodaju ostavina i poreske savetnike. Što ranije, pre nego što se donesu odluke koje se kasnije ne mogu ispraviti.

Kada su potrebne procene vrednosti

Da li vam je potrebna procena vrednosti da biste saznali koliko nešto vredi? Zavisi.

Zvanična procena nije neophodna za svaku sofu, lampu ili kutiju sa posuđem. Ona je važnija kada će predmet verovatno biti prijavljen u poreskoj prijavi. Kod luksuznih predmeta, poput umetnina i vrednih kolekcija, treba očekivati dodatnu poresku kontrolu. (Poreska uprava SAD ima službu za procenu umetnina i savetodavni panel za umetnost koji proveravaju procene umetničkih dela i druge materijalne imovine u vezi sa porezom na prihod, ostavinu i poklone.)

Ostavine koje podnose federalnu prijavu poreza na nasleđe ili državnu prijavu poreza na ostavinu ili nasledstvo možda moraju da prilože dokaze o prijavljenim vrednostima imovine. Isto važi i za dobrotvorne donacije – kvalifikovana procena je obavezna ako traženi odbitak za jedan predmet (ili grupu sličnih predmeta) prelazi 5.000 dolara.

Za procenu usklađenu sa Jedinstvenim standardima profesionalne procene (USPAP) – standardom koji zahteva Poreska uprava – treba očekivati cenu između 150 i 500 dolara po satu, u zavisnosti od mesta stanovanja i specijalizacije procenitelja. Važno je napomenuti da naknade za procenu ne bi smele da budu određene kao procenat vrednosti imovine. To stvara sukob interesa i može ugroziti validnost procene u poreske svrhe.

Kod predmeta čiju je vrednost teško utvrditi, vi ili procenitelj trebalo bi da počnete od uporedivih prodaja. Dokumentacija može pomoći: sat sa originalnim papirima ili novčić u zvanično ocenjenom pakovanju lakše je proceniti i često lakše prodati.

Za predmete bez očiglednih poređenja, procenitelji se oslanjaju na aukcijske rezultate i cenovnike trgovaca. Kod kolekcionarskih predmeta koriste se katalozi i specijalizovani časopisi za hobiste. Za predmete manje vrednosti, koji ne opravdavaju trošak procene, pregled završenih prodaja na Ibeju – ne traženih cena, već stvarno realizovanih prodaja – može dati razumnu početnu procenu.

Poreski dobici i gubici kod kolekcionarskih predmeta

Za potrebe ostavine, relevantna vrednost često je fer tržišna vrednost na datum smrti. To je važno jer nasledna imovina uglavnom dobija osnovicu jednaku tržišnoj vrednosti na datum smrti, što se ponekad naziva „step-up“ osnovicom. Tako, ako je roditelj kupio kolekcionarski ormarić za 3.000 dolara, a on je vredeo 5.000 dolara u trenutku smrti, osnovica naslednika uglavnom iznosi 5.000 dolara. Ako ga kasnije proda za 7.000 dolara, dobit iznosi 2.000 dolara (7.000 minus 5.000), a ne 4.000 dolara (7.000 minus 3.000). Samo rast vrednosti nakon datuma smrti stvara oporezivu dobit.

To znači da naslednici koji brzo prodaju nasleđene kolekcionarske predmete, po tržišnoj vrednosti ili približno toj vrednosti, često duguju malo ili nimalo federalnog poreza na kapitalnu dobit. Ne treba zaboraviti ni troškove prodaje, koji mogu uključivati aukcijske provizije, naknade trgovcima, troškove oglašavanja, dostavu, osiguranje i druge troškove povezane sa prodajom. Oni uglavnom povećavaju osnovicu.

Međutim, treba biti oprezan jer kolekcionarski predmeti imaju posebna pravila za kapitalnu dobit. Neto dugoročna kapitalna dobit od prodaje kolekcionarskih predmeta, poput novčića ili umetničkih dela, oporezuje se maksimalnom federalnom stopom od 28%. To je više od dugoročne stope od 15% ili 20% koju mnogi poreski obveznici povezuju sa akcijama i drugom kapitalnom imovinom.

Kapitalni gubici su složeniji. Za pojedinca, gubici na imovini za ličnu upotrebu, poput automobila, nisu poreski odbitni. Međutim, ostavina je poseban poreski obveznik. Ako ostavina proda nasleđenu imovinu, gubitak može biti prijavljen u poreskoj prijavi ostavine – formularu 1041 – ako je imovina držana radi prodaje ili ulaganja, a ne za ličnu upotrebu. Međutim, ako naslednik dobije očevu imovinu i zatim je proda, Poreska uprava to može smatrati imovinom za ličnu upotrebu, osim ako činjenice ne ukazuju na drugačiju namenu.

Šta humanitarne organizacije prihvataju (a šta ne)

Umesto da pretrpite poreski trošak, mogli biste razmisliti o doniranju predmeta kako biste ostvarili poresku olakšicu. Međutim, to može biti komplikovanije nego što se čini.

Pre svega, ovde nije važna vaša namera – već namera preminule osobe. Da bi ostavina mogla da ostvari poreski odbitak za dobrotvorni prilog, donacija uglavnom mora biti izvršena u skladu sa testamentom ili drugim pravnim dokumentom koji uređuje ostavinu.

Ako u testamentu piše „svu ličnu imovinu ostavljam svojoj deci“, izvršilac testamenta možda neće moći da donira imovinu i traži poreski odbitak za ostavinu samo zato što niko u porodici ne želi vitrinu za porcelan. Naslednici se mogu složiti da doniraju predmete nakon raspodele, ali tada poreski odbitak, ako postoji, uglavnom pripada pojedinačnim naslednicima, a ne ostavini. Ako testament izričito dozvoljava dobrotvorne poklone, nalaže da određena imovina ide u humanitarne svrhe ili daje povereniku diskreciono pravo da raspodeli imovinu u dobrotvorne svrhe, situacija može biti drugačija.

Pod pretpostavkom da donacija može da se izvrši, potrebno je obezbediti da ona zaista bude korisna. Poreska uprava SAD dozvoljava odbitak u visini trenutne tržišne vrednosti doniranih predmeta, ali samo ako organizacija koja prima donaciju koristi predmet na način povezan sa svojom humanitarnom misijom. To se naziva pravilom povezane upotrebe.

Ako donirate sliku muzeju radi izlaganja ili univerzitetskom odeljenju istorije umetnosti radi istraživanja, pravilo povezane upotrebe može omogućiti odbitak u visini pune tržišne vrednosti. Međutim, ako istu sliku donirate dečjoj bolnici kako bi bila prodata na humanitarnoj aukciji, takva upotreba se verovatno smatra nepovezanom sa osnovnom misijom organizacije, pa bi odbitak mogao biti ograničen na početnu vrednost predmeta, a ne na njegovu trenutnu tržišnu cenu.

Ni fakulteti i muzeji neće sve

Čak i kada se zanemari poreski aspekt, pronalaženje organizacije koja će fizički preuzeti vaše stvari teže je nego što zvuči. Muzeji, biblioteke, univerziteti i istorijska društva mogu prihvatiti značajne predmete, ali su veoma selektivni, jer skladištenje, konzervacija, katalogizacija, osiguranje i rad zaposlenih koštaju novca.

Moj deda, veteran mornarice, učestvovao je u ekspediciji za osnivanje baze Byrd Station na Antarktiku, koja je bila predstavljena u izdanju časopisa National Geographic iz septembra 1957. godine. Moj otac je čuvao taj broj – kao i desetine godina drugih izdanja – poređane na policama. Međutim, troškovi skladištenja tolikih časopisa znače da ih biblioteke ne žele.

Simptom/Forbs Srbija