Sklonost ka ugađanju ljudima, iako frustrirajuća za mnoge, nije slučajna. Možda zapravo potiče iz načina na koji je čovek evolucijski oblikovan da se nosi sa stresom.

Reakcija na stres

Ljudi su opremljeni urođenim mehanizmima za suočavanje sa strahom i anksioznošću. Poznate kao „bori se, beži, zamrzni se i umiljavaj se“, ove reakcije pomažu nam da preživimo izazovne situacije. Dok nas „bori se“ i „beži“ pokreću ka akciji, a „zamrzni se“ nas parališe, reakcija „umiljavanja“ je suptilnija. Ona podrazumeva smirivanje ili udovoljavanje drugima radi umanjivanja rizika ili izbegavanja konflikta.

Umiljavanje se često javlja u napetim ili haotičnim sredinama. Za dete koje odrasta u kući punoj stresa, tenzije ili nepredvidivosti, ova reakcija može postati glavna strategija za smanjenje napetosti. Ako se ispostavi da je ponašanje koje uključuje pretvaranje, slaganje ili preteranu prilagodljivost efikasno u sprečavanju konflikta ili kazne, mozak to počinje da povezuje sa osećajem sigurnosti. Vremenom se takvo ponašanje učvršćuje i prelazi u automatski obrazac koji se zadržava i u odraslom dobu.

Evolucijsko poreklo
Iz evolucijske perspektive, ova reakcija ima smisla. Naši preci su živeli u malim zajednicama gde su sukobi mogli ugroziti opstanak. Biti osetljiv na emocionalna stanja drugih, posebno dominantnih članova grupe, bilo je ključno za očuvanje harmonije. Sarađivanje i umirivanje su postali alati za preživljavanje.

Iako danas ne živimo u sredinama koje zahtevaju stalno emocionalno balansiranje, ako je umiljavanje bilo uspešan mehanizam za suočavanje sa stresom u detinjstvu, često ostaje prisutno i u odraslom životu, posebno u profesionalnim odnosima, vezama i prijateljstvima.

Bovenova teorija porodičnih sistema nudi dodatno objašnjenje razvoja ponašanja koje ugađa drugima. Marej Boven je smatrao da je ljudsko ponašanje oblikovano emocionalnim obrascima koji se prenose generacijama. Dete koje odrasta u anksioznom porodičnom sistemu može apsorbovati tenziju u domaćinstvu i pokušati da je ublaži postajući „posrednik“ ili „pomiritelj“. Tako ono uči da stavlja tuđe potrebe ispred svojih kako bi očuvalo ravnotežu – često na sopstvenu štetu.

U tom svetlu, ugađanje drugima ne treba posmatrati kao karakternu slabost, već kao naučeno i iskustvom učvršćeno ponašanje.

Simptom/Zadovoljna.rs