psihologija

Roditelji koji odgajaju emocionalno inteligentnu decu redovno postavljaju svojoj deci nekoliko pitanja

March 9, 2026 by Milica Paunovic Leave a Comment

Nakon godina proučavanja više od 200 odnosa roditelj-dete, otkrio sam da određena pitanja konstantno pomažu deci da izgrade emocionalnu svest, otpornost i empatiju.

Evo 10 snažnih pitanja koja roditelji mogu postaviti:

1. „Kako je vaše telo danas pokazalo vaša osećanja?“
Deca često doživljavaju emocije u svojim telima pre nego što imaju jezik da ih opišu. Postavljanje ovog pitanja im pomaže da počnu da primećuju te signale.

Nervozno dete može pomenuti bol u stomaku. Uzbuđenje se može manifestovati kao toplo lice ili ubrzan rad srca. Prepoznavanje ovih senzacija pomaže deci da izgrade svest o svom emocionalnom stanju.

2. „Koji je jedan osećaj koji si danas imao/la i šta ga je navelo da se pojavi?“
Deca počinju da uviđaju da su emocije povezane sa iskustvima. Osećanja počinju da imaju smisla kada ih mogu povezati sa nečim što se dogodilo.

Dete može objasniti da je bilo ponosno nakon završetka projekta ili frustrirano zbog neslaganja sa prijateljem/prijateljicom. Ove veze mu pomažu da razume svoje emocije i efikasnije reaguje na njih.

3. „Kako znaš kada se neko oseća srećno ili tužno?“
Empatija raste kada deca obraćaju pažnju na emocije drugih. Ovo pitanje ih podstiče da primete izraze lica, ton glasa i ponašanje. Nada je da će postati svesniji da emocije postoje ne samo u njima samima već i u ljudima oko njih.

4. „Šta je nešto kod tebe što te čini ponosnim/om?“
Mnoga deca povezuju ponos samo sa pobedom ili dobrim nastupom. Ovo pitanje pomaže da se pažnja usmeri na njihove lične kvalitete.

Deca počinju da prepoznaju stvari poput ljubaznosti, upornosti ili velikodušnosti kao razloge za osećaj ponosa. Ta svest podržava jači osećaj samopoštovanja.

Ako imaju problema sa odgovorom, nežni podsticaji mogu pomoći:

„Da li si ponosan/ponosna na to koliko si danas bio/bila ljubazan/ljubazna?“
„Da li si ponosan/ponosna na to koliko si se trudio/trudila?“
„Da li si ponosan/ponosna na to što si pomogao/pomogla svom prijatelju/prijateljici?“

5. „Kada se osećate uznemireno, šta je jedna stvar koju biste želeli da neko uradi za vas?“
Ovo pitanje podstiče decu da razmišljaju o svojim potrebama tokom teških trenutaka.

Dete može reći da želi zagrljaj, nekoga da sedne pored njega ili malo mirnog prostora. Izražavanje ovih preferencija pomaže im da nauče da su njihove potrebe važne i da se mogu saopštiti.

6. „Kada ste se danas osećali nervozno, šta je pomoglo vašem telu da se ponovo oseća bezbedno?“
Emocionalna inteligencija uključuje učenje kako smiriti telo tokom stresnih trenutaka.

Deca počinju da identifikuju šta im najbolje funkcioniše. Neka se osećaju bolje nakon dubokog udaha. Drugi se osećaju mirnije nakon razgovora sa roditeljem, zagrljaja plišane igračke, pokretanja tela ili provodenja nekoliko tihih minuta sami.

Prepoznavanje ovih strategija pomaže deci da se sa više samopouzdanja suoče sa jakim emocijama.

7. „Šta kažete sebi kada vam nešto bude teško?“
Ovo pitanje upoznaje decu sa idejom unutrašnjeg glasa.

Mala deca često imaju koristi od slušanja primera podržavajućeg samogovora. Roditelji mogu da modeliraju fraze poput:

„Možeš pokušati ponovo.“
„Greške ti pomažu da učiš.“
„Bezbedan si.“
„Trudiš se najbolje što možeš.“
Ponavljanjem, deca počinju sama da koriste ove fraze, što jača otpornost.

8. „Kako nekome pokazati da vam je stalo do njegovih osećanja?“
Deca uče da empatija uključuje akciju. Briga o tuđim osećanjima često se manifestuje u jednostavnim ponašanjima.

Mogu pomenuti slušanje prijatelja, pitanje „Jesi li dobro?“, deljenje igračke ili sedenje sa nekim ko se oseća usamljeno. Ove svakodnevne radnje pomažu deci da praktikuju ljubaznost na konkretne načine.

Simptom/CNBC
Reem Raouda

Zašto govorimo „da“ kad želimo da kažemo „ne“

December 4, 2025 by Mitko Arnaudov Leave a Comment

Sklonost ka ugađanju ljudima, iako frustrirajuća za mnoge, nije slučajna. Možda zapravo potiče iz načina na koji je čovek evolucijski oblikovan da se nosi sa stresom.

Reakcija na stres

Ljudi su opremljeni urođenim mehanizmima za suočavanje sa strahom i anksioznošću. Poznate kao „bori se, beži, zamrzni se i umiljavaj se“, ove reakcije pomažu nam da preživimo izazovne situacije. Dok nas „bori se“ i „beži“ pokreću ka akciji, a „zamrzni se“ nas parališe, reakcija „umiljavanja“ je suptilnija. Ona podrazumeva smirivanje ili udovoljavanje drugima radi umanjivanja rizika ili izbegavanja konflikta.

Umiljavanje se često javlja u napetim ili haotičnim sredinama. Za dete koje odrasta u kući punoj stresa, tenzije ili nepredvidivosti, ova reakcija može postati glavna strategija za smanjenje napetosti. Ako se ispostavi da je ponašanje koje uključuje pretvaranje, slaganje ili preteranu prilagodljivost efikasno u sprečavanju konflikta ili kazne, mozak to počinje da povezuje sa osećajem sigurnosti. Vremenom se takvo ponašanje učvršćuje i prelazi u automatski obrazac koji se zadržava i u odraslom dobu.

Evolucijsko poreklo
Iz evolucijske perspektive, ova reakcija ima smisla. Naši preci su živeli u malim zajednicama gde su sukobi mogli ugroziti opstanak. Biti osetljiv na emocionalna stanja drugih, posebno dominantnih članova grupe, bilo je ključno za očuvanje harmonije. Sarađivanje i umirivanje su postali alati za preživljavanje.

Iako danas ne živimo u sredinama koje zahtevaju stalno emocionalno balansiranje, ako je umiljavanje bilo uspešan mehanizam za suočavanje sa stresom u detinjstvu, često ostaje prisutno i u odraslom životu, posebno u profesionalnim odnosima, vezama i prijateljstvima.

Bovenova teorija porodičnih sistema nudi dodatno objašnjenje razvoja ponašanja koje ugađa drugima. Marej Boven je smatrao da je ljudsko ponašanje oblikovano emocionalnim obrascima koji se prenose generacijama. Dete koje odrasta u anksioznom porodičnom sistemu može apsorbovati tenziju u domaćinstvu i pokušati da je ublaži postajući „posrednik“ ili „pomiritelj“. Tako ono uči da stavlja tuđe potrebe ispred svojih kako bi očuvalo ravnotežu – često na sopstvenu štetu.

U tom svetlu, ugađanje drugima ne treba posmatrati kao karakternu slabost, već kao naučeno i iskustvom učvršćeno ponašanje.

Simptom/Zadovoljna.rs

Psihologija jačanja: Životne lekcije iz vinograda

February 1, 2025 by Milica Paunovic Leave a Comment

Treba otići na izlet u vinograd da bismo istražili kako stres i borba mogu dovesti do prilično sjajnih stvari u boci i u životu.

Pinot noir — poznat i kao „grožđe koje lomi srce“ — je ozloglašeno izbirljivo i temperamentno, zahteva samo pravu kombinaciju klime (sunčano, ali hladno), zemljišta (suvo i dobro drenirano) i nege da bi se proizvelo vino.

Ono što ovo mrzovoljno grožđe čini najistaknutijim je njegov mazohistički odnos sa stresom

Da bi pino crni dostigao svoj puni potencijal, vinove loze moraju da se bore. Loša zemlja, ograničena voda i temperaturne fluktuacije primoravaju vinovu lozu da kanališe svoju energiju u plod, koncentrišući njegov ukus i složenost.

Ovaj fenomen odražava ideju eustresa – pozitivnog oblika stresa koji nas izaziva, a da nas ne odvede u zemlju preopterećenja i hrskavo prženog sagorevanja. Poput dosadne vinove loze pinota pod prinudom, mi zapravo napredujemo kada smo izloženi nedaćama koje se mogu upravljati. Studije pokazuju da pojedinci koji se suočavaju sa umerenim izazovima koji se mogu kontrolisati imaju tendenciju da razviju jače mehanizme suočavanja, veće veštine rešavanja problema i povećanu emocionalnu otpornost. Premalo stresa dovodi do stagnacije; previše toga može preplaviti. To je pravi balans koji podstiče rast.

Šta je potrebno orezivanje u vašem životu, čak i ako vam se čini da je kontraproduktivno za rast ?

Vinogradar (poznat i kao vinski čarobnjak) usmerava energiju biljke ka manjem broju grožđa višeg kvaliteta. Iako se čini kontraintuitivnom ova vrsta povrede vinovoj lozi, to je neophodan korak u proizvodnji vrhunske žetve.

Prepreke i neuspesi u životu mogu delovati kao oblik rezidbe.

Istraživanje psihologa Carol Dveck naglašava kako se neuspesi mogu preoblikovati u prilike za rast i da se sposobnosti i inteligencija mogu razviti kroz napor i upornost.
Odabir načina razmišljanja o rastu usred nevolja gradi karakter. Poput vinove loze, ako tražimo i trpimo strateške rezove, možemo fokusirati svoju energiju na ono što je zaista važno.

Šta je potrebno orezivanje u vašem životu, čak i ako vam se čini da je kontraproduktivno za rast?

Da li treba da kažete ne velikoj prilici koja bi mogla biti preuranjena? Da li morate da radite manje da biste na kraju postigli više?

U vinskom svetu, terroar igra ključnu ulogu u oblikovanju karaktera vina.
Svaki vinograd daje svoj osećaj mesta grožđu kroz svoju jedinstvenu kombinaciju tla, klime i geografije.
Siromašna tla često proizvode najslavnija vina jer primoravaju vinovu lozu da duboko kopa za hranljivim materijama, što rezultira jačim korenom i ukusnijim plodovima.

Simpotom/Psihologytoday

Naučite kako da kažete „ne“, jeste kratka reč ali je nije lako koristiti

January 21, 2025 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Često brinemo da izgovarajući „ne“ u stvari šaljemo poruku da nismo osoba od pomoći, da nismo fina, ljubazna osoba i timski igrač, smatra Vanesa Bons, socijalni psiholog sa Univerziteta Kornel.

Verovatno većina smatra, dodaje profesorka, kako izgovoreno ne može uvrediti drugu osobu, a takva zabrinutost je često prenaglašena.

„Ako stalno govorite ‘da’, verovatno će vas ljudi iznova i iznova pitati nešto, što može dovesti do osećaja da vas iskorišćavaju, problema sa ravnotežom između posla i privatnog života“, kaže Bonsova, autorka knjige Imate više uticaja nego što mislite.

Dodaje da osim toga nemogućnost da se kaže „ne“ može prouzrokovati da prioriteti kao što su projekti, veze ili hobiji pate.

„Svaki put kada kažemo ‘da’ za nešto, mi implicitno kažemo ‘ne’ nečemu drugom“, ističe profesorka.

Možda ste čuli da je ‘ne’ potpuna rečenica. Nekad možda jeste, ali kako Bonsova ističe ona je često prilično neprijatna, pa umesto nje savetuje da se saopštavaju tri stvari: „To nije zbog mene, nije zbog tebe i nije zbog nas“.

„Jedan od načina da uspešno odbijete ljude je da zahvalite što misle na vas, što će ih uveriti da nisu učinili ništa loše time što su nešto pitali. Zatim nastavite kratkim objašnjenjem da biste voleli da možete da pomognete, ali da trenutno nemate vremena. To pomaže da bude jasno kako izgovoreno ne nije loš odraz vašeg karaktera“, rekla je.

Ne zahteva svaka situacija toliko promišljen pristup. Razmislite o trenucima kada ste bili pod stresom zbog nekog brzog ‘ne’, a zatim razmislite o frazama koje biste mogli da koristite u budućnosti. Bonsova navodeći primer traženja donacija nudi odgovor za odbijanje.

„Izjava da ste već donirali prilog ove godine može vas izvući iz slične situacije. Ukoliko govorimo istinu, to je i način da podsetimo sebe i druge da smo i dalje dobra osoba“, kaže profesorka.

Ako smo skloni da kažemo „da” kad god smo na licu mesta, profesorka savetuje da pronađemo način da kupimo vreme koje bismo iskoristili za razmišljanje nasamo u donošenju odluke. Daje predlog da u takvoj situaciji možemo reći: „Dozvolite mi da razmislim o tome pa ću vam javiti odgovor“ ili „Dozvolite mi da proverim i odgovoriću mejlom“.

Reci „ne“ kao da naručuješ sendvič
Ciljajte da budete stvarni, savetuje Elen Hendriksen, klinički psiholog i autor knjige Kako biti svoj. To znači da se ne izvinjavamo previše i ne ponašamo kao da smo uradili nešto pogrešno. Jedan od saveta koje daje Hendriksenova je da neutralnim tonom odbijamo druge, kao kada naručujemo sendvič i nabrajamo priloge.

Uvek postoji onih koji neće prihvatiti „ne“ kao odgovor. Ako neko vrši neprikladan pritisak, iskoristite ono što Hendriksenova opisuje kao tehniku oborenog rekorda – daj isti odgovor iznova i iznova.

„Nemojte se osećati bezdušno u takvim situacijama, možete ostati saosećajni i biti ljubazni. Važno je da ne dozvolite da vaše ne evoluira u ‘Možda’ ili ‘U redu, samo ovaj put’. Povremeno će osoba koja je pitala biti iznervirana, ali obično nakon dva ili tri puta ponavljanja, čak i najuporniji ljudi će shvatiti poruku“, ističe Bonsova.

Dok podešavate svoje „ne“ veštine, razmislite o tome da olakšate i drugim ljudima da odbiju vaše zahteve. To koristi obema stranama, navodi Bonsova, jer većina nas bi radije primila jedno finalno „ne“, nego da neko kaže „da“ samo da bi se povukli u poslednjem trenutku.

Ljudima je teško da kažu „ne“ kada su na licu mesta, licem u lice, stoga izrazite svoj zahtev na način koji im daje vremena da razmisle o tome.

Istraživanje Bonsove sugeriše da prilikom postavljanja zahteva često kažemo: „Možete definitivno reći ne“.

„Ljudi sa kojima razgovaramo to znaju, ali je problem što ne mogu da shvate kako da to kažu. Jedno rešenje je dati im frazu koju je prihvatljivo da vam uzvrate“, zaključuje Bonsova.

Simptom/RTS

Postoje li naučno dokazani načini koji će nam pomoći da budemo srećni

December 25, 2024 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Jedan od razloga zašto je sreću teško promeniti jeste to što na nju utiču brojni faktori – od opštih uslova u kojima živimo do sitnica, poput kazne za parkiranje ili kafe koju nam neko kupi.

Osećanje sreće koje je odvajkada bilo tema o kojoj su raspravljali filozofi, poslednjih godina je postalo predmet brojnih istraživanja psihologa. Kako se oblast razvijala, tako su se razvijale i metode za proučavanje sreće. U početku su istraživanja uglavnom koristila ankete kako bi utvrdila šta je u korelaciji sa srećom – na primer u kakvoj su korelaciji osećanje sreće i visina prihoda.

Ali vremenom, pojavile su se eksperimentalne studije koje su proučavale kako postupci, poput doniranja novca u dobrotvorne svrhe, utiču na osećaj zadovoljstva. Međutim, naučnici su vremenom otkrili da je teško replicirati ovako dobijene rezultate.

„Istraživanje sreće dostiglo je svoj vrhunac u vreme kada su naučnici donosili smele zaključke na osnovu vrlo malih uzoraka i korišćenjem praksi za koje sada znamo da mogu dovesti do rezultata koji se ne mogu ponoviti“, objašnjava profesorka Dan u intervjuu za Gardijan.

Slabost postojećih dokaza
Pregledom obimne literature u saradnji sa postdoktorantkinjom Denegan Folk, Dan je pronašla iznenađujuće malo čvrstih dokaza za mnoge uobičajeno preporučene strategije za povećanje sreće. Na primer:

– Vežbanje: Postoji mnogo studija koje tvrde da vežbanje povećava sreću, ali malo njih ima dovoljno rigorozan pristup. To ne znači da vežbanje nije korisno, već da je potrebno bolje istraživanje.

– Meditacija: Od skoro 200 analiziranih eksperimenata, samo osam je imalo dovoljno veliki uzorak da bi se smatralo pouzdanim.

– Boravak u prirodi: Dokazi za vezu između vremena provedenog u prirodi i povećanja sreće takođe su slabi.

S druge strane, strategije poput izražavanja zahvalnosti i trošenja novca na druge pokazale su se kao čvrsto podržane. Na primer, eksperimenti su pokazali da darivanje novca siromašnim ili bliskim osobama može znatno povećati osećaj zadovoljstva.

Mali, ali značajni efekti
Iako strategije poput praktikovanja zahvalnosti ili privremenog usvajanja ekstravertnog ponašanja mogu imati pozitivan efekat, ti efekti su obično mali. Prof. Dan ističe da na sreću utiče toliko različitih faktora da je teško postići drastične promene.

„Sreća je kao jedna velika procena našeg života u celini. Jedna stvar neće napraviti ogromnu razliku, ali mnoštvo malih koraka može pomoći da podignemo nivo sreće“, objašnjava Danova.

Iako veliki spoljašnji događaji, poput rata ili političkih previranja, značajno utiču na sreću, mali svakodnevni izbori takođe igraju ulogu.

Zaključak? Nemojte očekivati magični recept za sreću, već se fokusirajte na mnoštvo malih koraka koji mogu unaprediti kvalitet vašeg života.

Simptom/RTS

Stručnjaci savetuju kako da prepoznamo kada nas, i zašto neko laže

December 25, 2024 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Većina su, kako kaže, zapravo vrste bezazlenih „belih“ laži koje nikome ne štete: „To podmazuje točkove društva i čini da naši odnosi bolje funkcionišu.”

Međutim, štetnije laži — one koje su namerno pogrešno predstavljanje materijalnih činjenica — imaju suprotan efekat. Mogu da pogoršaju nečije mentalno zdravlje i da dovedu do „efekta talasa“ i nepovoljnih ishoda u njihovom životu, ozbiljnog ugrožavanja međuljudskih odnosa…

Zbog toga se mnogi od nas igraju detektiva, pokušavajući da odvoje činjenice od laži.

Kako da otkrijemo da li nas neko laže? Ključno je ući u razgovor bez pretpostavki, kaže Kolvel, koji je zadužen za obuku službenike u javnim službama i istražitelje iz policije i centara za borbu protiv terorizma, upravo po pitanju toga kako prepoznati laž.

„Ne morate da ulazite u celu priču pod pretpostavkom da vas neko laže, jer ako to uradite, to će promeniti način na koji druga strana komunicira s vama. Morate da budete angažovani i da se povežete sa njima na način koji im olakšava razgovor“, objašnjava Kolvel.

Nećete uvek moći da kažete sa sigurnošću da ste otkrili laž, ali evo nekoliko saveta o tome na šta da obratite pažnju ako želite da to dokučite.

Fizički signali
Da biste znali da li neko laže, morate imati osnovno razumevanje šta je normalno ponašanje za tu osobu, objašnjava Džim Klemente, bivši tužilac države Njujork i penzionisani specijalni agent FBI. „Što više vremena provedete sa njima, bolje ćete moći da prepoznate promene u ponašanju i komunikaciji“.

„Neki ljudi, na primer, mogu imati problema da uspostave kontakt očima u svakom razgovoru; za druge će to biti znak da nešto nije u redu. Kada saznate koja je njihova norma, obratite pažnju na fiziološke promene. Neko ko laže može da počne da se znoji ili će mu puls vidljivo lupati u vratu. Kako njihov broj otkucaja srca i krvni pritisak rastu, njihova salivacija će se smanjiti, što znači da možete primetiti da gutaju ili ližu usne. Neki ljudi će početi da se vrpolje“, objašnjava Klemente.

„Pomeranje tela, pomeranje stoliice, nemirno stajanje ili pokušaj da ode – sve sam to video u praksi. Možda ćete videti trljanje ili lomljenje ruku, štipanje delova tela, pročišćavanje grla, čupkanje kose. Sve te stvari mogu biti oslobađanje od stresa i napetosti…“ dodaje Klemente.

Ponavljanje iste priče
Recimo da pitate svog partnera šta je radio u sredu uveče. Nakon što vam odgovore, možete reći: „To zvuči lepo. Voleo/la bih da sam bio/la tamo, reci mi nešto više o tome šta se sve događalo”.

Ljudi koji govore istinu imaju tendenciju da pričaju na prirodan, slobodan način, kaže Kolvel, i ne brinu se da će biti uhvaćeni. Tako da će rado nastaviti takav razgovor i dati nove, relevantne detalje koje nisu uključili prvi put.

„Ljudi koji lažu, s druge strane, biće pažljivi. Možda će mnogo pričati, ali, reći će vam isto što su vam upravo rekli, isto onako kako su to već rekli. Oni će se postarati da im izjave ne budu u suprotnosti sa informacijama koje daju i da ne daju podatke koje bi mogle da dovedu do toga da budu uhvaćeni. Ako čujete puno istih stvari, nastavite da postavljate konkretna pitanja, i verovatno će uskoro postati očigledno da ste otkrili laž“, kaže Kolvel.

Čudna hronologija
Ljudi koji lažu imaju tendenciju da pričaju priče hronološki, primećuje Kolvel — za razliku od onih koji govore istinu, koji će ići od najvažnijih delova ka najmanje važnim.

„Ako nemate šta da krijete, prva stvar koju ćete zapamtiti je najvažniji deo tog događaja, a onda će se ostatak vratiti. Ako znate da ćete lagati, vežbali ste i imate scenario — a takve priče počinju na početku i završavaju se na kraju, ne počinju u sredini“, istakao je Kolvel.

Više elokvencije
Iznenađujuće, ljudi često bolje i više govore kada lažu nego kada govore istinu. „Oni se bave upravljanjem utiscima“, kaže Kolvel. „To bi moglo značiti da koristite složeniji i sofisticiraniji rečnik nego što biste očekivali, sa rečima za koje niste ni znali da znaju. Dakle, ako se divite novootkrivenom vladanju jezika vašeg prijatelja, to je znak da vas u tom trenutku lažu“, dodaje.

Rečenice lažljivaca ne nude direktan odgovor
Neke laži su indirektne: ljudi izostavljaju ključne činjenice ili glume zaborav. U ovim slučajevima, oni će često odgovarati na pitanja pitanjima, kaže Klemente.

Na pitanje o tome da li je ubio svog brata, ubica bi mogao da odgovori: „Zašto bih želeo da povredim Džeka?” Ako postavite pitanje sa da ili ne, kaže Klemente, obratite veliku pažnju ako ne dobijete direktan odgovor.

Ljudi koji lažu propustom takođe imaju tendenciju da budu nejasni ili izbegavaju koristeći fraze poput „mislim“, „verovatno“, „nekako“, „možda jesam“ i „počeo sam“, ističe Klemente.

Zvuk, jačina, tempo…
Obraćanje pažnje na nejezičke verbalne znakove — poput tona, jačine zvuka, tempa i visine tona — može biti razotkrivajuće. Ljudi koji govore istinu obično govore na dosledan način, kaže Klemente; oni koji lažu će verovatno imati nekonstantnu brzinu, sa varijacijama u visini i amplitudi. „Ako je neko pod stresom, njegov glas bi mogao poprilično da bude povišen“, kaže Klemente. „Njihov tempo može usporiti jer pokušavaju da razmišljaju, ili može biti veoma brz jer su nervozni.

Oči mogu da kriju tajne
Postoji uobičajena pretpostavka da ljudi skreću pogled kada lažu – ali zapravo, istraživanja sugerišu da je averzija prema direktnom pogledu uobičajena kada razmišljamo, što ne mora da znači da kažemo laž.

„Ljudi koji imaju spremnu laž često vas gledaju pravo u oči, jer žele da znaju da li ćete je kupiti“, kaže Vendi Patrik, dugogodišnji tužilac i autor knjige Crvene zastave: Kako uočiti neprijatelje.

Osim toga, ljudi koji lažu obično se ne „smeju očima“.

„Generalno, ako neko govori istinu, videćete da su im oči opuštene u prirodnom osmehu. Tada je verovatno da treba verovati onome što govore“, kaže Patrikova.

Maniri koji ne odgovaraju određenoj situaciji
Kada su ljudi iskreni, njihovo raspoloženje i maniri treba da odgovaraju kontekstu, kaže Patrikova. Ako otkrijete vizuelno-verbalno neslaganje, smatrajte to crvenom zastavicom koja ukazuje na laž. To bi mogao da na primer bude osmeh ili kikot dok razgovarate o ozbiljnoj temi.

Simptom/RTS

“Kukanje” utiče i na onog ko kuka i onog ko ga sluša

December 19, 2024 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Zašto mnogi, naročito u zrelim godinama, svaku nepredviđenu situaciju prvo posmatraju iz pesimističkog ugla? Kako uz stečenu mudrost sačuvati, bar delimično, entuzijazam iz mladosti i da li je tzv. kukanje ventil ili put do začaranog kruga nezadovoljstva?

Dr Spomenka Mujović navodi da je kukanje pogubno za onoga ko kuka, a i za onoga ko ga sluša, jer onaj ko sluša ima dovoljno svojih problema, a kukanje je loše za zdravlje, pogubno za razliku od smeha koji je veliki lek.

Kukanje i smeh menjaju biohemiju u našem telu, objašnjava Mujović, i to kako reagujemo na probleme i dobre stvari u svom životu, utiče na nervne ćelije direktno, koje utiču na žlezde sa unutrašnjim lučenjem, a one na ceo organizam.

„Ako se probudim uznemirenog srca, prvo stavim ruku na svoje srce i kažem mu da ga volim. Treba svojim organima izraziti ljubav, obratiti se svom telu, svakom organu. To je divna stvar, da se povremeno iz glave uselimo u pametno telo i kažemo mu dobro jutro, sve je divno, moje srce je tu, zahvalna sam što kuca, dišem lako i meko, sjajno. Kao i kad si bolestan, ako si pozitivno nastrojen, brže ćeš da ozdraviš“, ističe Mujović.

Doktorka savetuje da je značajan razgovor sa sobom u ogledalu i odluka da ćemo ovom svetu podariti, ne svoje kukanje, nego radost, ljubav, mir.

Svako to može, dodaje Mujović, ali ljudi nisu toga svesni, pa jednostavno, ne tragaju ni filozofski, ni religijski, za mirom, radošću i ljubavlju, koji su tri osnovna dara Duha Svetog.

„Dragi ljudi, smejte se što više, vidite šta vas raduje, jer to će direktno da održava vaše zdravlje u dobrom stanju“, naglašava dr Spomenka Mujović, na kraju gostovanja u Jutarnjem prorgamu.

Simptom/RTS

Zašto deca igraju istu igru ili gledaju istu emisiju iznova i iznova

December 15, 2024 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Ova stabilna i ponavljajuća interesovanja dece za određenu TV epizodu, igru ili temu mogu biti frustrirajuća za roditelje koji samo žele da nekada pogledaju nešto drugačije. Ali ovo ponavljanje zapravo ima velike koristi za učenje i dobrobit dece.

Jedan od razloga za to je takozvani „efekat unosa“. Ovo nije novi koncept u kognitivnoj psihologiji, napominju razvojni psiholozi Havijer Agvado-Orija i Darmud Verije, profesori na Univerzitetu u Šefildu.

Traganje za obrascima
Mozak je organ koji daje sve od sebe da shvati šta je normalno u našim životima – šta je deo redovnog obrasca, a šta nije. Istraživači su otkrili fenomen poznat kao „statističko učenje”. Prema ovom konceptu, deca su veoma osetljiva na pojavu zakonitosti i obrazaca u njihovom životu.

Zanimljivo je da su bebe posebno vešte u razumevanju određenih vrsta materijala, kao što je učestalost određenih zvukova u govoru koji im upućujemo. Ali oni moraju biti izloženi mnogim primerima ovoga kako bi otkrile pravilnosti.

Na primer, u svim jezicima, zvuci uključeni u reči imaju tendenciju da prate određene obrasce. Dečji mozak traži ponavljanje i to će im pomoći da nauče da govore.

Dakle, kada se mala deca vrate da gledaju istu emisiju, ono što rade, znali oni to ili ne, vođeno je željom da otkriju i konsoliduju obrasce u onome što gledaju, slušaju ili čitaju.

Udobnost poznatog

Osim što podržava učenje, ponavljanje takođe ima koristi za dečje emocije, u onome što psiholozi nazivaju „efekat blagostanja“.

Glavni posao detinjstva je učenje, a to znači aktivno traženje novih iskustava i podsticaja. Međutim, potreba za procesuiranjem i prilagođavanjem novim stvarima može biti iscrpljujuća – čak i za mališane sa bezgraničnom energijom.

Svet takođe može biti čudnije i stresnije mesto za decu nego za odrasle. Kao odrasla osoba, naučili smo šta da očekujemo i kako da se ponašamo u određenim kontekstima, ali deca se stalno prvi put susreću sa novim situacijama.

Dobro poznati stimulansi, kao što je ona TV epizoda koju su već gledali bezbroj puta, mogu pružiti izvor udobnosti i sigurnosti koji štiti od ovog stresa i neizvesnosti.

Interesovanje za određenu aktivnost takođe pružaju izvor udobnosti i blagostanja kroz osećaj kontrole i uspešnosti. Deca se stalno susreću sa izazovima i napinju da savladaju i razumeju zadatke u vrtiću, školi ili drugde. Ovo je ključno za učenje, ali takođe predstavlja pretnju njihovom osećaju kompetencije.

Mogućnost da se opuste u aktivnosti u kojoj se dobro osećaju, kao što je omiljena igra, ispunjava ove potrebe za kompetencijama. Pored toga, mogućnost da se opredele za aktivnost u kojoj uživaju omogućava im da imaju osećaj autonomije i kontrole nad svojim životima, koji inače često provode tako što ih roditelji tu i tamo stavljaju pred izazove.

Naravno, ove vrste interesovanja koje se ponavljaju, neće se razviti kod sve dece. Na primer, autistična deca često pokazuju posebno fokusirana interesovanja.

Postoji ogromna vrednost koja se dobija ponavljanjem u smislu učenja i osećanja blagostanja. Dakle, navode psiholozi, iako ne bi trebalo da terate svoje dete da ponovo gleda istu emisiju, takođe ne morate da brinete što oni sami to traže. Međutim, može postati problematično ako utiče na sposobnost deteta da se bavi drugim važnim aspektima svog života, kao što je izlazak iz kuće na vreme, interakcija sa drugima ili fizička aktivnost.

Naravno, ne postoji pravilo koje se može primeniti na svu decu u svim kontekstima. Kao roditelji, možemo samo da budemo pažljivi posmatrači situacija i da na osnovu toga donesemo odluku.

Ali dok ponovo sa detetom gledate isti crtać, razmislite o uticaju i pozitivnim efektima po njegov razvoj, i možda se odmorite od brige da bi vaše dete trebalo da radi nešto – bilo šta! – drugo.

Simptom/RTS

Garderoba u boji pomaže da se izborite sa stresom – koja je najdelotvornija?

December 15, 2024 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Ako ste pod stresom, možda vam može pomoći malo ‘terapije kupovinom’. Nošenje odeće u ‘smirujućoj’ boji moglo bi da donese dugotrajan osećaj smirenosti i ravnoteže u vaš dan. Različite boje mogu uticati na naše raspoloženje, objašnjava Mišel Luis, stručnjak za psihologiju boja i osnivač „The Color Cure“

Iako žuta boja može podići raspoloženje, a ružičasta može stvoriti osećaj udobnosti, zelena je ključna za osećaj ravnoteže.

Kako kaže Luis za „Business Insider“ zelena je primarna boja u psihologiji koja balansira crvenu, žutu i plavu.

„Previše ste pod stresom? Zeleno će vas smiriti. Osećate se loše? Ova boja može podići vaše raspoloženje“, navodi. Luis i ističe da zelena smiruje i pomaže nam u emocionalnom razvoju, zbog čega i lično voli da je nosi.

Psiholog Elen Albertson rekla je za Very Well da nošenje zelene može doneti osećaj opuštenosti i smirenosti. I studije podržavaju ovu teoriju. Tako je stidija iz 2017. pokazala da je boravak u zelenom okruženju povezan sa nižim krvnim pritiskom i sporijim otkucajem srca.

Simptom/N1

Zašto nam izlazak iz zone komfora predstavlja strah

December 8, 2024 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Jedan od ključnih razloga unutrašnje sabotaže je prirodna sklonost mozga da preferira poznato i sigurno. Ovo je evolucijski mehanizam: naši preci su opstajali izbjegavajući rizike, piše Sensa.hr.

Danas, međutim, strah od nepoznatog može da nas zadržava u zonama komfora, čak i kada su one štetne. Primera radi, ostajemo na poslu koji ne volimo jer nas sama pomisao na promenu ispunjava teskobom.

Ovo su najčešći razlozi zbog kojih nas mehanizmi otpora večno drže u zonama udobnosti:

1. Strah od promene: Sigurnost iznad svega
Psiholog Daniel Kaneman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, kroz svoja istraživanja ljudske procene i donošenja odluka uveo je pojam status quo pristranosti. Reč je o kognitivnoj sklonosti mozga da preferira trenutnu situaciju, čak i kada postoje dokazi da bi promena mogla da donese korist.

Ovaj fenomen ima duboke korene u ljudskoj evoluciji: naši preci su preživeli birajući poznate puteve i izbegavajući rizike koji su mogli da budu opasni. Danas se isti mehanizam tumači kao otpor prema promenama, čak i kada su te promene potencijalno pozitivne. Mozak jednostavno procenjuje nepoznato kao pretnju jer ne može sa sigurnošću da predvidi ishod, dok poznato, koliko god bilo nesavršeno, doživljava kao sigurnost.

Na primer, osoba može da ostane u nezadovoljavajućem poslu ili vezi jer status quo pruža osećaj stabilnosti, dok promena donosi neizvesnost. Ova pristranost često vodi do stagnacije, otežava donošenje odluka i ograničava lični rast. Kanemanov rad ukazuje na važnost svesnog prepoznavanja ovog obrasca da bismo mogli da se suočimo sa njim i donesemo odluke koje nisu vođene strahom od nepoznatog, već realnim procenama.

2. Perfekcionizam: Paraliza od previše opcija
Perfekcionizam je često prikrivena sabotaža. Iako može da deluje kao težnja za izvrsnošću, zapravo nas često paralizije strah od greške. Naša unutrašnja kritika može da bude toliko glasna da odustajemo pre nego što uopšte počnemo.

Istraživanja pokazuju da ljudi sa perfekcionističkim tendencijama češće odlažu zadatke, što vodi do začaranog kruga nezadovoljstva. Mozak na taj način izbegava suočavanje sa potencijalnim neuspehom smatrajući da je i ne pokušati nešto nego rizikovati kritiku ili razočaranje.

3. Navike i autopilot: Mozak bira lakši put
Mozak je „lenji organ“ – prirodno teži očuvanju energije. Navike, koje su automatske radnje ukorenjene u podsvesti, često deluju protiv nas. Iako svesno znamo da je odlazak na trening bolji izbor od izležavanja pred televizorom, naš mozak favorizuje već postojeću naviku jer zahteva manje energije za donošenje odluka.

Naučnici ovo objašnjavaju delovanjem bazalnih ganglija – dela mozga zaduženog za automatsko ponašanje. Što je navika dublje ukorenjena, samim tim ju je teže promeniti.

4. Kognitivne distorzije: Laži koje govorimo sebi
Mozak je majstor u stvaranju kognitivnih distorzija – iracionalnih uverenja koja nas uveravaju da nešto ne možemo, ne zaslužujemo ili nemamo potrebu za tim. Među najčešćim distorzijama su:

Katastrofiranje: „Ako ne uspem, sve će da propadne“

Generalizacija: „Uvek grešim, pa nema smisla ni pokušati“

Personalizacija: „Ovo se događa jer nisam dovoljno dobar“

Te distorzije stvaraju unutrašnje prepreke koje nas drže u stanju stagnacije.

5. Nagrada sada protiv koristi kasnije
Mozak favorizuje trenutno zadovoljstvo nad dugoročnim koristima. Ova sklonost, poznata kao trenutna pristranost, objašnjava zašto biramo kratkoročne užitke (poput jedenja brze hrane) iako smo svesni dugoročne štete (poput lošeg zdravlja).

Ovo je povezano s delovanjem dopamina – neurotransmitera koji se oslobađa kada doživimo prijatno osećanje. Dugoročni ciljevi, koji ne donose trenutnu nagradu, ne aktiviraju isti dopaminski sistem, pa ih mozak ne prepoznaje kao prioritet.

Kako nadvladati vlastiti mozak?
Iako se sabotaža često čini neizbežnom, postoje strategije za prevladavanje unutrašnjih prepreka:

Postavite male, ostvarive ciljeve: Umesto da težite velikim promenama odednom, podelite ih na manje korake. Svaki mali uspeh oslobađa dopamin, što jača motivaciju.

Prepoznajte distorzije: Vodite dnevnik misli i analizirajte svoja uverenja. Kada identifikujete iracionalne misli, lakše da ih razbijete.

Stvorite nove navike: Ponavljanjem malih akcija, poput ustajanja 10 minuta ranije za meditaciju, možete da „reprogramirate“ bazalne ganglije.

Prihvatite nesavršenost: Umesto da ciljate na savršenstvo, fokusirajte se na napredak. Svaki korak prema cilju vredan je slavlja.

Izgradite podršku: Podelite svoje ciljeve sa prijateljima ili porodicom. Društvena podrška može nadjačati unutrašnji otpor.

Simptom/N1

Nauka pokazala šta iscrpljuje inteligentne osobe

October 22, 2024 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Stručnjaci su za „Daily mail“ otkrili neke od najčešćih poteškoća sa kojima se suočavaju visoko inteligentni ljudi.

Razgovori bez dubine
Pitanja poput „Kakvo je vreme?“ ili „Da li ste gledali utakmicu sinoć?“ za mnoge su samo deo svakodnevnog života, ali se visoko inteligentni ljudi često osećaju neprijatno u takvim razgovorima.

Martina Kola, istraživač psiholingvistike, objašnjava da „visoko inteligentni ljudi često traže složenost u razgovoru, tako da rutinski, površni razgovori mogu biti mentalno iscrpljujući“.

Razgovori o trendovima
Dok mnogi uživaju u praćenju modnih i kulturnih trendova, visoko inteligentnim ljudima često nedostaje motivacija za takve trivijalnosti.

Dr Dženifer Hartstin, psihoterapeutkinja iz Njujorka, ističe da „visoko inteligentni ljudi nemaju energije za male stvari koje ne izazivaju njihov um, što može dovesti do osećaja dosade i iscrpljenosti“.

Održavanje prijateljstava i odnosa
Održavanje bliskih odnosa može biti izazov za visoko inteligentne ljude.

Psihoterapeut Džonatan Alpert primećuje da „visoko inteligentni ljudi često intelektualizuju situacije, što otežava formiranje emocionalnih veza“.

On dodaje da potreba za privatnošću i povećana osetljivost na fizički kontakt mogu stvoriti dodatne prepreke u odnosima.

Kontrola emocija
Iako imaju tendenciju da razmišljaju analitički, visoko inteligentni ljudi mogu imati problema sa upravljanjem svojim emocijama.

Klinički psiholog dr Dakari Kvimbi kaže da visoka inteligencija ne znači nužno dobru emocionalnu kontrolu“.

On smatra da visoka osetljivost na buku i svetlost može ih učiniti nestrpljivim, a uspeh može da im donese osećaj sindroma uljeza i anksioznosti.

Poteškoće sa spavanjem
Visoko inteligentnim ljudima je često teško da isključe svoje misli, što može izazvati probleme sa spavanjem.

Dr Hartstin primećuje da „visoko inteligentnim ljudima često nedostaju navike opuštanja, što utiče na kvalitet njihovog sna.

Ona dodaje da su skloni perfekcionizmu i preopterećenosti mislima, što dodatno otežava dobar san.

Simptm/N1

Psiholog: Postoji pet faza ljubavi, a jedna je često kritična

October 18, 2024 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Posle 40 godina istraživanja, psiholog Džed Dajmond je došao do zaključka da većina ljudi zaista u nekom trenutku pronađe „ljubav svog života“, ali najčešće ostane bez nje jer se zaglavi u trećoj od pet faza koje svaka ljubav odnos prolazi.

Zaljubljivanje
Većina ljubavnih veza počinje sa „pospanom“ fazom, odnosno periodom u kome kao da lebdimo u oblacima.

Tada i dalje idealizujete svog novog partnera i svet vam izgleda ružičast. Sve naše želje i nade polažemo u našeg partnera.

Brzo postaje idealan – jednostavno nema nedostataka. Veruješ da će zauvek biti sa tobom, veruješ u sve što kaže. Toliko verujete u moć prave ljubavi da vas ništa ne može naterati da se zaustavite ili da budete oprezniji.

Postajete par
U ovoj fazi ljubav postaje zrelija, smirenija i stabilnija, neki tada počinju zajedno da žive. Bolje se upoznajete i vaše prisustvo ima uticaj na sve delove života vašeg partnera.

To može potrajati i nekoliko godina, a onda najčešće dođe do venčanja i proširenja porodice. Par se oseća sigurno, voljeno, zadovoljno i uživa u svom zajedništvu. Verujete da ste pronašli pravu osobu i da je vaša veza suđena.

Razbijanje iluzija
Treća faza je najkritičnija i tada nade počinju da jenjavaju. To je period u kome se većini čini da strasti više nema, da je partner postao predvidljiv, a sitnice počnu da im idu na živce, jave se misli o raskidu.

Često se sve završi zaključkom da nema smisla da se borite jer očigledno niste jedno za drugo, ma koliko godina proveli zajedno.

Stvaranje prave ljubavi
Oni parovi koji prežive kritičnu treću fazu mogu videti plodove u četvrtoj. Iluzija je nestala, a osoba pored vas je stvarna, a ne onakva kakva ste je zamišljali, i to je u redu, jer ste je prihvatili kao takvu i volite je sa svim njenim manama i vrlinama. Sada je vreme za isceljenje i završnu fazu.

Koriščenje svoje moći kao para da promenite svet
U petoj i poslednjoj fazi, ako je veza preživela sve prepreke, duboka i jaka veza se već razvila između partnera koji osećaju da dok su zajedno mogu da rade šta im padne na pamet.

Više niste zajedno samo zbog toga, ali imate višu svrhu. Ljubav više nije sama sebi svrha, ali vi kao par imate zajedničke ciljeve, planove i želje, a sve one sitnice koje su vas mučile u trećoj fazi sada deluju beznačajno i detinjasto.

To je i faza kada partneri obično shvate da su zaista pronašli ljubav svog života

Simptom/N1

Životne lekcije koje naučimo prekasno: Mudrosti koje treba da steknemo pre starosti

July 29, 2024 by Kamelija Arnaudova Leave a Comment

Žaljenje je osećaj koji sve nas ponekad preplavi, ali je potrebno da preduzmemo određene korake da nas ne bi potpuno obuzeo kasnije u životu. Nepraktično je žaliti zbog ranije donesenih pogrešnih odluka iz pozicije mudrosti koja dolazi s godinama. Ipak, postoje mnogi pojedinci oko nas koji su već prošli kroz sve ono što mi trenutno prolazimo, pa su njihovi saveti dragocene smernice.

Osim toga, psihologija nudi savršen pregled lekcija koje je potrebno razumeti i prihvatiti ranije u životu da bismo s osećajem ispunjenja i radosti dočekali godine koje tek dolaze.

Na sreću, Hack Spirit navodi pet lekcija koje je korisno da shvatimo ranije u životu. Evo o čemu je tačno reč:

1. Ne treba da reagujemo na sve

Osećamo potrebu da odgovorimo na sve što nas muči, svaki komentar koji nas ljuti i svaku situaciju koja nam ne ide na ruku. Ali jedna od najvećih lekcija koju nas život uči, za mnoge često prekasno, jeste da nije potrebno da reagujemo na baš sve. Učenje da mudro birmo svoje bitke i shvatanje da ćutanje ponekad može da bude najbolji odgovor, lekcija je koju većina nas nauči kasno u životu.

2. Opraštaj je dar sebi

Iako možda mislimo da neko zaista ne zaslužuje naš oproštaj i odlučimo da ga ‘kaznimo’ tako što ćemo mu ga uskratiti, mi zapravo samo štetimo sebi. Opraštanje nije puštanje druge osobe sa udice, nego oslobađanje sebe od tereta nošenja te ljutnje i ogorčenosti.

3. Sreća leži u životu u sadašnjosti

Naši umovi često bivaju uhvaćeni u mislima o prošlosti ili budućnosti. Psiholozi procenjuju da oko 47% budnog vremena provedemo razmišljajući o nečemu što nije ono što radimo, a prava sreća leži u prihvatanju sadašnjosti i potpunom življenju – sada. Ne radi se o zanemarivanju prošlosti ili ignorisanju budućnosti, nego o tome da cenimo i uživamo u onome što je pred nama ovde i sada, jer to je sve što uistinu imamo.

4. Neuspeh nije kraj, već početak

Mlade godine provodimo bežeći od neuspeha, a trebalo bi ga prihvatimo kao odskočnu dasku prema uspehu. Neuspeh nije kraj puta već zapravo novi početak. To je prilika za učenje, rast i jačanje.

Svaki neuspeh sa sobom nosi vredne lekcije i često otvara nove puteve koje inače ne bismo otkrili.

5. Nikada nije kasno za promenu

Rastemo, učimo, posrćemo i vraćamo se nazad – kroz sve to mi se menjamo – ali postoji uvreženo mišljenje da smo nakon određenog uzrasta ili faze u životu postavljeni na svoj način i da je prekasno za promenu. Međutim, istina je da nikad nije kasno za promenu. Bilo da se radi o navici koje želite da se odreknete, veštini koju želite da naučite ili o karijeri koju želite da promenite – uvek možete da načinite tu promenu. Život ne dolazi sa rokom trajanja za lični rast ili transformaciju.

Ličnost je tunel između sveta i našeg iskustva

July 4, 2024 by Milica Paunovic Leave a Comment

Vaš mozak stvara senzorni model sveta koji je toliko savršen da obično ne shvatate da je to konstrukcija.On stvara sliku o sebi koja uključuje ne samo vašu percepciju vašeg tela i vaših unutrašnjih stanja, već i vaša sećanja na vašu prošlost i vaše planove i nade. Ovaj model sebe stavlja se u centar svetskog modela i iz njega dolazi do iskustva sopstva. Ali svetski model koji vam daje iskustvo onoga što se dešava oko vas je neophodan da biste stvorili iskustvo da i vaše ja postoji. Dva modela se moraju uskladiti, inače bismo u stvarnosti hodali okolo sa pukotinama, piše u tekstu Psihology today.

Važna karakteristika moždane konstrukcije sveta je da stvara koherentnu sliku. U stvarnosti, potrebno je različito vreme od trenutka kada se stimulišu različiti čulni organi do trenutka kada se signal obrađuje u mozgu. Ali konstrukt osigurava da je iskustvo sinhronizovano u vremenu iako se stvarno iskustvo događaja često dešava nekoliko desetinki sekunde nakon što se desio. (To je kao da mozak brine da se munja i grmljavina uvek primete u isto vreme kada je grmljavina.)

Na primer, zvuk koji čujemo kada neko govori se percipira u isto vreme kada vidimo da se usta osobe pomeraju. Ovo može izgledati očigledno, ali postoje pacijenti koji pate od takozvane disjunktivne agnosije koji ne mogu da integrišu ono što vide sa onim što čuju. Oni doživljavaju svet kao film u kome zvuk i slika nisu sinhronizovani.

Ne možemo iskusiti stvarnu konstrukciju sopstva
Model unutrašnjeg sopstva je ‘transparentan’ na isti način na koji ne primećujemo da sočivo u oku stvara šaru na mrežnjači koja onda stvara vizuelni doživljaj. Oko je tunel između sveta i vizuelnog iskustva. Slično, sopstvo je tunel između sveta i svesti. Stoga, sopstvo nam pomaže da doživimo: model ega je potreban da bi vodio naše akcije i razumeo šta drugi rade. Kada model ega nije potreban za ove svrhe, na primer kada spavamo, on se isključuje.
Ideju da je sopstvo tunel između sveta i iskustva razvio je filozof Tomas Mecinger u svojoj knjizi Tunel ega.

Vaša ličnost je možda određena u zavisnosti od toga kako pišete samo jedno slovo! (foto)

June 15, 2024 by Milica Paunovic Leave a Comment

osam različitih načina pisanja slova X i šta svaki od njih može značiti:

1. Povlačenje od donjeg desnog ugla do gornjeg levog: Ukazuje na želju za napretkom, ali možda i na osećaj da ste zapeli u prošlosti.

2. Pisanje počevši iz donjeg levog ugla, pa zatim do donjeg desnog: Može ukazivati na otpor prema prošlosti i želju za brzim napredovanjem, ali s teškoćama u ostvarivanju tog koraka.

3. Početak iz gornjeg desnog ugla, prema donjem desnom: Pokazuje buntovnički duh, bez jasnog razloga za to.

4. Prva crta od gornjeg desnog do donjeg desne ugla, druga crta u suprotnom smeru: Može ukazivati da pokušavate fokusirati se na budućnost, ali vas deo prošlosti i dalje privlači.

5. Prva crta od gornjeg desnog do donjeg desne ugla, druga crta od donjeg levog do gornjeg desnog: Otkriva da se ne slažete s postojećim pravilima i da ste skloni razmišljanju van okvira.

6. Pisanje počevši iz donjeg levog ugla, pa prema gornjem desnom: Ukazuje na sklonost praćenju trendova i dobro snalaženje u njima.

7. Standardan način pisanja X koji ste naučili u školi: Indicira da cijenite red i disciplinu te se ne bojite da se pridržavate normi.

8. Započinjanje iz gornjeg desnog ugla: Više volite razmišljati izvan okvira i možda imate tendenciju da se suprotstavljate ustaljenim normama.

Koji god način da izaberete, vaš stil pisanja za slovo X može otkriti mnogo toga o vašoj prirodi i pristupu životu.

View this post on Instagram

A post shared by Country Living (@countrylivingmag)

Krstarica

# psihologija

Roditelji koji odgajaju emocionalno inteligentnu decu redovno postavljaju svojoj deci nekoliko pitanja

Zašto govorimo „da“ kad želimo da kažemo „ne“

Psihologija jačanja: Životne lekcije iz vinograda

Naučite kako da kažete „ne“, jeste kratka reč ali je nije lako koristiti

Postoje li naučno dokazani načini koji će nam pomoći da budemo srećni

Stručnjaci savetuju kako da prepoznamo kada nas, i zašto neko laže

"Kukanje" utiče i na onog ko kuka i onog ko ga sluša

Zašto deca igraju istu igru ili gledaju istu emisiju iznova i iznova

Garderoba u boji pomaže da se izborite sa stresom – koja je najdelotvornija?

Zašto nam izlazak iz zone komfora predstavlja strah

Nauka pokazala šta iscrpljuje inteligentne osobe

Psiholog: Postoji pet faza ljubavi, a jedna je često kritična

Životne lekcije koje naučimo prekasno: Mudrosti koje treba da steknemo pre starosti

Ličnost je tunel između sveta i našeg iskustva

Vaša ličnost je možda određena u zavisnosti od toga kako pišete samo jedno slovo! (foto)