Sve kraći rokovi i pritisci da se izgradnja kompleksa za Expo 2027 što pre privede kraju doveli su do ozbiljnih ustupaka na polju arhitekture. Ne radi se samo o izgradnji sajamskih hala i paviljona, već i o čitavom nizu stambenih i poslovnih objekata, rekonstrukciji i gradnji novih hotela, obnovi i izgradnji nekoliko značajnih muzeja, kao i realizaciji drugih arhitektonsko-urbanističkih projekata, mahom lociranih u centralnim delovima Beograda i njegovoj široj okolini.

Expo 2027, iako je reč o manifestaciji manjeg formata (tematski Expo), predstavlja složen poduhvat koji zahteva dugoročne i temeljne pripreme, naročito u oblasti arhitektonsko-urbanističkih projekata – od samog izlagačkog kompleksa, do svih pratećih struktura. U Srbiji, međutim, čitav proces odvija se stihijski i neprofesionalno – sve i ako se ne bavimo finansijskom konstrukcijom.

Već na samom početku radova beleže se kašnjenja, a vidljivi su i ozbiljni propusti u pogledu arhitektonsko-urbanističkih rešenja: konkursi se ili uopšte ne raspisuju, ili traju svega 7 do 10 dana, što rezultira time da na kraju pristigne tek jedan rad, a imena arhitekata i biroa koji stoje iza pojedinih projekata uglavnom ostaju nepoznata.

Nakon tri sprovedena konkursa u Beogradu – za Park Ušće (Mitarh), Muzej Nikole Tesle (Bureau Cube Partners i Zaha Hadid Architects) i Zoološki vrt na Adi Ciganliji (Studio Obe) – gotovo svi naredni projekti stavljeni su pod režim lex specialis. To u praksi znači da investitori nisu u obavezi da raspisuju konkurse ili tendere, već autore mogu birati direktnim pozivom.

Takav pristup mogao bi se donekle opravdati u slučaju samog Expo 2027 izlagačkog kompleksa, gde su angažovana imena arhitekata već potvrđena na sličnim manifestacijama – Danilo Dangubić (projekat „Samoodrživi grad“ na Bijenalu u Seulu), A3 studio (paviljon Srbije na Expou 2020/21 u Dubaiju) i Jakša Nikodijević (paviljon Srbije na Expou 2025 u Osaki).

Ipak, za sve druge projekte širom Beograda stručna i šira javnost nema uvid u to ko su autori rešenja niti na koji način su angažovani. Među ovim projektima mogu se uočiti i kvalitetna, ali i manje uspešna idejna rešenja, što je u velikoj meri posledica izostanka javnih konkursa i dodeljivanja poslova pod netransparentnim uslovima.

Prvobitne ideje često bivaju pojednostavljene ili degradirane, kako bi se obezbedila veća kvadratura ili postigla atraktivnost u očima šire javnosti.
Iako dodela projekata po pozivu ponekad može biti opravdana – naročito kada je reč o arhitektama ili biroima sa relevantnim iskustvom – u uslovima opšte konfuzije, pritisaka i kratkih rokova, čak i najbolji autori neretko nude osrednja rešenja jer nemaju dovoljno vremena da temeljno promisle o specifičnostima lokacije.

Dodatni problem predstavljaju interesi političkih i privatnih aktera, koji značajno utiču na kvalitet krajnjih projekata. U fazi izrade izvođačkih planova, prvobitne ideje često bivaju pojednostavljene ili degradirane, kako bi se obezbedila veća kvadratura ili postigla atraktivnost u očima šire javnosti.

Jedan od ilustrativnih primera jeste Terazijska terasa (izvorno moderno idejno rešenje arhitekta Nikola Dobrović), za koju je u proteklih 30 godina organizovano nekoliko javnih konkursa, ali se trenutno izvodi po rešenju koje nije povezano ni sa jednim od nagrađenih radova.

Javnosti pritom nije poznato ko je autor projekta – da li je Grad Beograd angažovao nekog od ranijih dobitnika konkursa ili je posao poveren manje poznatom birou. Samo idejno rešenje ocenjuje se kao prosečno, sa nizom propusta, a usled oštrih kritika stručne i šire javnosti na kraju su morale biti usvojene značajne korekcije.

Projekat Terazijska terasa javnosti nepoznatog autora Belgrade Waterfront

Projekat Terazijska terasa javnosti nepoznatog autora | Izvor: Belgrade Waterfront
Biroi: Situacija trenutno kritična
Drugi primer je rekonstrukcija Muzeja vazduhoplovstva, koja obuhvata obnovu postojeće zgrade arhitekte Ivana Štrausa, ali i potpuno preoblikovanje muzejskog izložbenog parka. Na prvi pogled, rešenje deluje savremeno i funkcionalno, sa zanimljivo osmišljenim denivelacijama partera. Međutim, javnosti i dalje nije poznato ko je autor projekta, niti na koji način je angažovan.

Lokacija je izuzetno važna, ne samo zbog arhitektonskog kvaliteta same zgrade, koja ima vanvremensku vrednost, već i zbog veličine celog kompleksa. Stoga se s pravom postavlja dilema da li je i za ovaj projekat trebalo raspisati javni konkurs, kao što je to bio slučaj sa zgradom Muzeja Nikole Tesle.

Treći primer odnosi se na izgradnju novih i rekonstrukciju postojećih objekata u cilju razvoja hotelskog kapaciteta Beograda. I ranije smo ukazivali da u Beogradu postoji potreba za najmanje 10 do 15 novih hotela, nezavisno od Expo 2027, ali rokovi za ovu manifestaciju dodatno su ubrzali čitav proces planiranja i gradnje.

Arhitekti se biraju gotovo isključivo po kriterijumu da u roku od mesec dana ponude koliko-toliko valjano rešenje, kako bi realizacija što pre otpočela. Pojedini investitori su ranije započeli postupak kupovine parcela ili objekata, pa su u potrazi za idejnim rešenjima dobili nešto više vremena.

Ipak, prema oceni više domaćih i regionalnih biroa, kojima su upućeni pozivi za dostavljanje ponuda, situacija je trenutno kritična. Ostaje da vidimo kakva će se rešenja pojaviti i kako će izgledati novi hoteli u Beogradu.

Budući izgled Muzej vazduhoplovstva u Surčinu Foto: Sinisa Mali-instagram

Ostaje otvoreno pitanje da li će, uprkos kriznim rokovima i odsustvu javnih nadmetanja, Beograd dobiti kvalitetna ili nedovoljno promišljena rešenja.
U svemu tome treba imati u vidu i činjenicu da u Beogradu, a verovatno i u širem regionu, ne postoji dovoljan broj izvođača sa adekvatnim iskustvom i raspoloživom radnom snagom za realizaciju ovako složenih projekata. Takav nedostatak mogao bi ozbiljno da utiče na kvalitet izvođenja, pa postoji rizik da pojedini, iako dobro osmišljeni i projektovani objekti, na kraju izgube deo svoje sveukupne vrednosti.

Sve ovo ukazuje na opštu arhitektonsko-urbanističku stihiju, čiji ishod je u ovom trenutku teško predvideti. Ostaje otvoreno pitanje da li će, uprkos kriznim rokovima i odsustvu javnih nadmetanja, Beograd dobiti kvalitetna ili nedovoljno promišljena rešenja. Na kraju se čini da nije presudno kakva će rešenja biti, već da ih uopšte bude – kako bi se Expo 2027 održao po svaku cenu.

Simptom/Gradnja