Evropska politička zajednica pokrenuta je 2022. godine na inicijativu francuskog predsednika Emanuela Makrona. Proklamovani cilj je bio da se u trenutku ruske invazije na Ukrajinu pošalje signal evropskog jedinstva, ali i da se stvori šira politička platforma za zemlje koje nisu članice EU.

“Važno je naglasiti da je Evropska politička zajednica rođena iz krize, zbog rata u Ukrajini i u tom kontekstu njena vrednost je očita. Ona predstavlja u sustini i geopolitički odgovor na novu bezbednosnu realnost”, kaže Bojana Zorić iz Evropskog instituta za bezbednosne studije (EUISS).

Od prvog samita u Pragu u oktobru 2022 godine, EPZ se profilisala kao mesto gde se dvaput godišnje okuplja više od 40 predsednika i premijera.

“Činjenica je da je EPZ postala deo evropskog diplomatskog pejzaža. Lideri redovno dolaze, što pokazuje da postoji interes. To je pomalo kao evropska Generalna skupština UN-a – neformalna, samo lideri, bez prateće birokratije”, objašnjava Luk van Midelar iz Briselskog instituta za geopolitiku.

Za razliku od EU samita, Evropska politička zajednica ne usvaja odluke ni zajedničke deklaracije i nema stalni administraciju. Analitičari ističu da njena potencijalna vrednost leži u tome što omogućava neformalne kontakte među liderima i kontinuitet rasprave o ključnim bezbednosnim i geopolitičkim temama.

“Teme koje su bile na agendi sve vreme su ruska agresija na Ukrajinu, situacija u Gazi, međunarodna trgovina, ekonomska suradnja, ali i multilateralizam. One ostaju jednako aktualne i danas”, kaže Bojana Zorić. Ističe da EPZ predstavlja “stalnu platformu na kojoj na kojoj Evropska unija često u ulozi vođe može koordinirati pozicije i sazivati sastanke na marginama”.

“Najkonkretniji rezultati često nastaju upravo na marginama – kroz bilateralne sastanke i tihu diplomatiju”, ističe Zorićeva i podseća na posredovanje u sukobu Jermenije i Azerbejdžana ili britansko-italijansku inicijativu o borbi protiv iregularnih migracija

Luk Van Midelar dodaje da je za zemlje izvan EU EPZ prilika da sa evropskim liderima razgovaraju kao ravnopravni partneri, a ne samo kao kandidati koji čekaju ocenu napretka.

“Zemlje kandidati cene Evropsku političku zajednicu jer se u okviru nje lideri zaista sastaju kao ravnopravni. Svi oni predstavljaju svoju suverenu državu. A za zemlje kandidate to znači da se ne tretiraju kao učenici koji moraju da urade domaći zadatak ili još imaju neke reforme koje treba sprovesti, “ navodi Midelar.

Most ka EU ili format za skeptike?

Od samog početka EPZ prate sumnje da je zamišljena i kao “zamena za proširenje” – okvir koji bi članicama EU skeptičnim prema širenju omogućio da drže kandidate blizu, bez ponude punopravnog članstva, a sa zemljama koje izbegavaju teške reforme da ostanu u evropskoj orbiti bez stvarnog napretka.

“Ideja je dobra – dokle god nije zamena za proširenje. EPZ ne moze da bude izgovor ili alibi za nečinjenje na tom polju, već treba da pomogne i doprinese procesu proširenja”, upozorava Oliver Repke, predsednik Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta (EESC).

Evropski lideri zvanično insistiraju da EPZ ne menja postojeće politike proširenja. Ali, kako primećuje Zorić, “proširenje nije toliko u fokusu koliko šira geopolitička pitanja koja se tiču cele Evrope”.

Van Midelar smatra da je neophodan format za razgovor o hitnim bezbednosnim pitanjima koji ide izvan sadašnjih granica EU. “Ne možemo čekati da britanski birači promene svoje mišljenje o Bregzitu, ili da sve zemlje kandidati ispune sve kriterijume. U međuvremenu oni treba da budu deo strateške debate o dešavanjima na kontinentu.”

Neki u Evropskoj političkoj zajednici vide naslednika OEBS-a, čiji rad je u velikoj meri blokiran neslaganjima sa Rusijom – kao novog foruma za evropsku bezbednost

“Evropi treba prostor za razgovor o bezbednosti bez Rusije i SAD”, kaže van Midelaar. Ipak, on upozorava da se platforma ne bi smela pretvoriti u tešku birokratiju: “Treba zadržati neformalnost, ali dodati minimum kontinuiteta”.

Simboličan povratak u Kopenhagen

Evropska politicka zajednica zauzela je stabilno mesto u evropskoj diplomatiji, kao neformalni, fleksibilni i korisni format za dijalog, koji doduše još traga za svojom dugoročnom svrhom.

Simbolično, sedmi samit vraća lidere u Kopenhagen – upravo na mesto gde su 1993. godine uspostavljeni kriterijumi za proširenje EU.

Tri decenije kasnije, Evropa se ponovo okuplja – u širem i fluidnijem formatu, još neodlučna koliko daleko i brzo želi da se siri.

Simptom/RTS/Dušan Gajić