Vaš mozak stvara senzorni model sveta koji je toliko savršen da obično ne shvatate da je to konstrukcija.On stvara sliku o sebi koja uključuje ne samo vašu percepciju vašeg tela i vaših unutrašnjih stanja, već i vaša sećanja na vašu prošlost i vaše planove i nade. Ovaj model sebe stavlja se u centar svetskog modela i iz njega dolazi do iskustva sopstva. Ali svetski model koji vam daje iskustvo onoga što se dešava oko vas je neophodan da biste stvorili iskustvo da i vaše ja postoji. Dva modela se moraju uskladiti, inače bismo u stvarnosti hodali okolo sa pukotinama, piše u tekstu Psihology today.

Važna karakteristika moždane konstrukcije sveta je da stvara koherentnu sliku. U stvarnosti, potrebno je različito vreme od trenutka kada se stimulišu različiti čulni organi do trenutka kada se signal obrađuje u mozgu. Ali konstrukt osigurava da je iskustvo sinhronizovano u vremenu iako se stvarno iskustvo događaja često dešava nekoliko desetinki sekunde nakon što se desio. (To je kao da mozak brine da se munja i grmljavina uvek primete u isto vreme kada je grmljavina.)

Na primer, zvuk koji čujemo kada neko govori se percipira u isto vreme kada vidimo da se usta osobe pomeraju. Ovo može izgledati očigledno, ali postoje pacijenti koji pate od takozvane disjunktivne agnosije koji ne mogu da integrišu ono što vide sa onim što čuju. Oni doživljavaju svet kao film u kome zvuk i slika nisu sinhronizovani.

Ne možemo iskusiti stvarnu konstrukciju sopstva
Model unutrašnjeg sopstva je ‘transparentan’ na isti način na koji ne primećujemo da sočivo u oku stvara šaru na mrežnjači koja onda stvara vizuelni doživljaj. Oko je tunel između sveta i vizuelnog iskustva. Slično, sopstvo je tunel između sveta i svesti. Stoga, sopstvo nam pomaže da doživimo: model ega je potreban da bi vodio naše akcije i razumeo šta drugi rade. Kada model ega nije potreban za ove svrhe, na primer kada spavamo, on se isključuje.
Ideju da je sopstvo tunel između sveta i iskustva razvio je filozof  Tomas Mecinger u svojoj knjizi Tunel ega.