Ono što se pojavljuje kao rezultat je fragmentirani monetarni poredak: s jedne strane, sistem koji je više usmeren odozgo nadole i kojim upravlja država a koji je ilustrovan digitalnim valutama centralnih banaka (CBDC) iz Frankfurta i Pekinga; s druge strane, slobodniji sistem koji je izgradio i kojim upravlja privatni sektor.

To je sukob između rivalskih vizija moći novca i načina na koji bi trebalo da se on koristi: svaka odgovara na iste strukturne pritiske i polako se kreće ka modelu gde banke više ne mogu da stvaraju novac tako slobodno kao što su to činile od renesanse.

Lagardova vizija je povećani monetarni suverenitet za Evropu, u kome dolar više nije, rečima Džona Konalija, ministra finansija Ričarda Niksona, „naša valuta, već vaš problem“.

Ali ambicije evrozone sada se suočavaju sa ogromnim izazovom od novonastale alternative: sveta privatnih digitalnih valuta blagoslovenih i potkrepljenih američkom regulacijom.

Jedan svet, dva sistema

Većinu onoga što nazivamo novcem zapravo stvaraju banke privatnog sektora, koje izdaju kredite podržane mnogo manjim slojem javnog novca koji kreira centralna banka, poput gotovine i rezervi.

Ovaj dvoslojni sistem se oslanja na to da su komercijalne banke u stanju da garantuju ono što je poznato kao „jedinstvo novca“ – to jest, da konvertuju svoja privatna obećanja u novac centralne banke kad god je to potrebno.

Simptom/Politiko