Kaled Šabir, 29-godišnji muškarac, jedan je od Palestinaca koji su uspeli da pobegnu. On je ušao u Egipat u martu, četiri meseca nakon što je izraelska vojska bombardovala njegovu kuću na jugu Gaze. U napadu su mu poginuli roditelji, ali je on preživeo sa zgnječenim kostima u stopalu, butini i šaci, zbog čega je odveden u bolnicu, a potom i u terensku medicinsku ustanovu.

Neki Palestinci mogu dobiti besplatan medicinski transfer u Egipat zbog stanja opasnih po život.

Ali Šabir je morao da ide putem koji je koristila većina izbeglica: da plati kod Hala Consulting and Tourism, jedinu kompaniju koja obezbeđuje prolaz iz Gaze u Egipat.

Hala, čiji vlasnik navodno ima bliske veze sa egipatskim vlastima, naplaćuje od 2.500 do 5.000 dolara po osobi – mnogo više nego što većina Palestinaca može priuštiti.

Šabir nije imao novca. Ali uz kampanju prikupljanja sredstava, uspeo je da prikupi 5.000 dolara da pređe u Egipat.

„Lekari u bolnici su saosećali sa mojim stanjem i odrekli su se svojih finansijskih naknada za moje operacije“, napisao je u tekstualnoj poruci iz svog bolničkog kreveta u Kairu 4. juna.

Kao i većina Palestinaca koji su nedavno stigli u Egipat, Šabir se našao u čudnoj poziciji: pošto tehnički nije izbeglica, on ne ispunjava uslove za većinu međunarodne pomoći za izbeglice, za razliku od svojih kolega u Gazi.

Osam Palestinaca u Egiptu intervjuisanih za ovu priču reklo je da nisu primili nikakvu humanitarnu pomoć od međunarodnih organizacija. Ovo ih je ostavilo zavisnim od dobre volje drugih — i sve više u opasnosti da ne mogu da prežive.

Palestinci koji su pobegli stižu do Egipta u vreme kada ta zemlja doživljava najgoru ekonomsku krizu u poslednjih nekoliko decenija. Poslednjih godina, stope inflacije u Egiptu su dostigle vrhunske vrednosti svih vremena, cene stanarina i hrane su porasle, a milioni ljudi su upali u siromaštvo.

Palestincima je posebno teško da se snađu u egipatskoj krizi. Većina nedavno pristiglih nema zvanične dokumente o boravku, tako da ne mogu da upišu svoju decu u javnu školu, da se prijave za posao, ili da primaju zdravstvenu zaštitu i druge beneficije, kaže zvaničnik palestinske ambasade u Kairu koji je anonimno razgovarao za Foreign Policy.

Zvaničnik je 30. juna rekao da su samo tri međunarodne organizacije pružile pomoć

Ova pomoć uključuje 200 dolara od Svetske islamske organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu za 500 učenika, kao i medicinsku i psihološku negu Save the Children i UNICEF-a za nekoliko povređenih beba.

Čak i onima koji imaju više resursa, život je postao težak jer je njihova ušteđevina pri kraju.

Nagam, 23-godišnja studentkinja na koledžu sa smerom za trgovinu, napustila je Gazu krajem januara da bi ostala kod rođaka u Kairu nakon što je izraelska vojska uništila njen dom i brijačnicu njenog muža. Pošto je imala dokumente o boravku i već je bila upisana na Univerzitet u Kairu, Nagam – koja je radije koristila samo svoje ime – nije morala da plati ulaz.

Pre rata je studirala onlajn i išla je u Kairo samo na ispite, ali po dolasku u Kairo, Nagam je morala da proda svoj venčani prsten i drugi nakit kako bi prikupila sredstva potrebna za plaćanje tranzita kako bi i svog muža odvela na sigurno.

Sada smo, rekla je, “u zaista lošoj finansijskoj situaciji.”

Od aprila se lečila od infekcije grlića materice koju je dobila od kontaminirane vode u prvih nekoliko meseci rata. Nagam je u maju tražila finansijsku pomoć od Palestinske ambasade u Kairu, ali ona nije pružila nikakvu pomoć. Agencija Ujedinjenih nacija za pomoć i rad palestinskim izbeglicama (UNRVA) je u međuvremenu uvrstila njeno ime u registar u kojem se ubraja broj Palestinaca u Egiptu, ali ona nije sigurna da li to implicira bilo kakvu predstojeću pomoć.

„Počinjemo ispočetka“, rekla je Nagam. “Osećam se kao da smo u noćnoj mori.”

Kamel Mohamed, 23-godišnjak koji je napustio Gazu u aprilu, rekao je da većina studenata koje poznaje iz Gaze ostaje bez novca, posebno nakon što su platili naknade za tranzit.

Trenutno se prijavljuje za stipendije za studiranje na univerzitetu u Egiptu ili drugim arapskim zemljama. Ali u međuvremenu, međunarodne organizacije nisu pružile nikakvu podršku, ostavljajući ga zavisnim od mesečne pomoći dve lokalne dobrotvorne organizacije u Egiptu.

„Mi smo iz regiona koji je razoren ratom, a ljudi tamo su izgubili sve“, rekao je Mohamed.

„Međunarodne organizacije treba da igraju ulogu i pruže pomoć”.

Džef Krisp, gostujući istraživač u Centru za izbegličke studije Univerziteta u Oksfordu, ponovio je ovo mišljenje. „Odgovornost UN-a u celini (UNHCR, VFP, UNICEF, IOM, itd.) bi trebalo da bude odgovornost da se umešaju i podrže Palestince“, napisao je on putem mejla.

Jedan veliki problem je što se oni koji su pobegli iz Gaze ne smatraju izbeglicama. To znači da dve agencije UN za izbeglice — Visoki komesar UN za izbeglice (UNHCR), koji štiti nepalestinske izbeglice, i UNRVA, koja je jedina odgovorna za palestinske izbeglice — ne mogu da ih podrže.

Portparol UNRVA Tamara Alrifai napisala je u mejlu Foreign Policy: „UNRVA nema programe u Egiptu, na način na koji vodi škole, zdravstvene centre i socijalnu podršku u oblastima u kojima ima mandat da radi. Ona je dodala da UNRVA, za razliku od UNHCR-a, „nema mandat da preseli izbeglice u nove zemlje“.

Egipatska vlada odbija da prizna Palestince kao izbeglice od 1978. godine, umesto toga nazivai ih „našim gostima“ ili „našom braćom i sestrama“.

Dugo se protivi uspostavljanju operativne kancelarije UNRVA u Kairu i raseljavanju stanovništva Gaze na njenu teritoriju, navodeći potencijalne pretnje regionalnoj bezbednosti i strahovanja da Izrael neće dozvoliti raseljenim Palestincima da se vrate u obalsku enklavu.

Ali mnogi stručnjaci, uključujući specijalnog izvestioca UN-a za mučenje, tvrde da Egipat ima zakonske obaveze da prihvati izbeglice.

Krisp je u svom imejlu naveo: „Egipat je potpisnik Konvencije UN o izbeglicama i trebalo bi da učini sve što može da podrži sve koji dođu iz Gaze.

On je dodao da Palestince koji su pobegli od rata treba tretirati kao raseljene ljude.

Za sada, bez boravišnih dokumenata, većina Palestinaca koji su nedavno stigli iz Gaze su u opasnosti od deportacije. Palestinska ambasada u Kairu poziva egipatske vlasti da što pre dostave papire kako bi deca koja su napustila Gazu mogla da pohađaju školu na jesen, rekao je zvaničnik ambasade.

Egipatska vlada je, međutim, podržala neke Palestince koji su povređeni u ratu.

Ministar zdravlja Kaled Abdel Gafar rekao je u maju da je oko 5.500 povređenih evakuisano iz Gaze radi medicinske nege u 160 bolnica širom Egipta od početka sukoba. Ovi pojedinci se leče o trošku egipatske vlade.

Proces, međutim, nije lak.

„To je bilo mučenje“, rekla je Um Kusai, koja je uspela da napusti Gazu kako bi njena šestogodišnja ćerka Noor mogla da operiše oči. Jedno od Nurinih očiju ispalo je nakon što su ostaci izraelske bombe pali na njenu spavaću sobu u oktobru.

Posle šest meseci u Evropskoj bolnici u Gazi, Um Kusai je konačno obezbedila medicinski transfer za Noor, čime je njihov ulazak u Egipat bio slobodan. Ali pošto nisu imali pasoše, morala je da sa Noorom i njeno dvoje dece čeka 12 sati na graničnom prelazu Rafa, dok je Noor trpela mučne bolove, pre nego što su ih granične vlasti pustili unutra.

Kada stignu u Egipat, mnogim Palestincima koji su dobili besplatne medicinske transfere nije dozvoljeno da napuste bolnicu. Jedan broj tih pacijenata, zajedno sa članovima porodice koji ih prate, rekli su za Foreign Policy da se osećaju zarobljeni u bolnicama i da će im biti dozvoljeno da odu samo ako se vrate u Gazu.

Egipatski volonteri su organizovali putovanja kako bi palestinskim pacijentima doneli hranu, lekove i odeću.

Međutim, neki volonteri, koji su govorili pod uslovom anonimnosti, rekli su da su morali da se podvrgnu dugim birokratskim procedurama kako bi dobili odobrenje od egipatskih zvaničnika da posećuju pacijente zbog strogih bolničkih bezbednosnih mera.

Za sada, mnogi Palestinci u Egiptu moraju da se oslone na podršku lokalnih dobrotvornih organizacija i lokalnih inicijativa da bi preživjeli.

U novembru je Šerif Mohijeldin, egipatski istraživač i nerezidentni saradnik u Karnegi centru za Bliski istok, pokrenuo “Za ljude” organizaciju sa oko 60 članova, da podrži povređene Palestince i njihove porodice u Kairu i Aleksandriji.

Do sada je, rekao je, inicijativa prikupila donacije za podršku više od 1.200 Palestinaca u hrani i novcu za iznajmljivanje.

„Ljudi su ovde došli samo sa svojom odećom“, rekao je Mohijeldin.

„Postoji ogromna količina psihičke i fizičke patnje. Palestinski centar za istraživanje politike i istraživanja izvestio je da je više od 60 odsto ljudi u Gazi izgubilo članove porodice od rata u Izraelu – u kojem je poginulo više od 40.000 ljudi na toj teritoriji, prema Ministarstvu zdravlja Gaze – koji je počeo u oktobru.

Šerif je dodao da njegova grupa tek treba da pronađe rešenja za porodice kojima su potrebne proteze ili hemoterapija, a obe su izuzetno skupe, kao i palestinske studente čija godišnja školarina u Egiptu prelazi 4.000 dolara.

Abdulah Abu al-Aun, 26-godišnji muškarac iz bogate porodice u Gazi, takođe pokušava da pomogne drugima koji su pobegli. Njegova porodica je posedovala mnoge zgrade i dva restorana u okrugu Remal u Gazi, koje je sve bombardovala izraelska vojska. Nakon što je pobegao iz Gaze sa 22 člana svoje porodice u februaru, otvorio je restoran Shavarma u Kairu. Egipatski pasoš njegove majke i porodična ušteđevina od više od 100.000 dolara pomogli su mu da uspostavi posao.

Aun je zaposlio trojicu mladića iz Gaze u svom novom restoranu i pomaže drugim palestinskim porodicama u Kairu novčanom pomoći.

„Iako je još uvek rat u Gazi, stiže neka pomoć“, rekao je on 25. maja dok je sedeo u restoranu, gde su večerala četvorica muškaraca iz Gaze.

„Ovde porodice koje su u Egipat ne dobijaju nikakvu podršku”.

Ali pojedinci i male dobrotvorne organizacije mogu samo da naprave toliku razliku u poređenju sa međunarodnim organizacijama — a mnogi Palestinci, uključujući Aounovu porodicu, znaju da će možda morati da ostanu u Egiptu godinama koje dolaze zbog razmera razaranja u Gazi.

Prema rečima zvaničnika palestinske ambasade, očekuje se da će mnogo više Palestinaca stići u narednim mesecima. Pošto nema humanitarne pomoći na horizontu, a Kairo do sada odbija da obezbedi boravišne dozvole, svakim danom tonu sve dublje u neizvesnost.

„Ono što me zaista plaši je nepoznata budućnost“, rekao je Naghan. „Kada će se ponovo otvoriti prelaz? Ako se vratimo, da li ćemo živeti u šatoru ili na ruševinama naše kuće?“

Foreign Policy