Prve godine života su vreme intenzivnog učenja, ali ga ljudi obično ne pamte, što je fenomen poznat kao dečja amnezija.

Međutim, nova studija objavljena u časopisu „Science“ pokazuje da bebe zaista stvaraju uspomene. Međutim, ostaje pitanje zašto je ovim uspomenama teško pristupiti kasnije u životu.

„Uvek sam bio fasciniran ovim misterioznim jazom koji imamo u našoj ličnoj istoriji“, rekao je za AFP Nik Turk-Braun, profesor psihologije na Univerzitetu Jejl i glavni autor studije.

U dobi od godinu dana, deca izvanredno uče. Oni usvajaju jezik, hodaju, prepoznaju predmete, društvene veze… „Ali mi se ne sećamo nijednog od ovih iskustava.

Sigmund Frojd, otac psihoanalize, verovao je da su rana sećanja nedostupna svesti zbog mehanizma potiskivanja. Ali prema savremenim teorijama, uzrok je hipokampus, deo mozga neophodan za epizodno pamćenje koje nije u potpunosti razvijeno tokom ranog detinjstva.

Naučnici su se oslanjali na prethodne studije ponašanja koje su pokazale da bebe, koje ne mogu verbalizovati svoja sećanja, imaju tendenciju da duže gledaju u objekte koje već poznaju i pamte.

U međuvremenu, nedavne studije moždane aktivnosti kod pacova pokazale su da se engrami — ćelijski obrasci koji čuvaju uspomene — formiraju kod mladih pacova, ali vremenom postaju nedostupni.

Cucle i plišane životinje
Ali do sada je bilo nemoguće posmatrati bebe, koje ne žele da miruju, koristeći funkcionalnu mašinu za magnetnu rezonancu (fMRI), koja prati protok krvi da bi videla moždanu aktivnost.

Da bi prevazišao ovu prepreku, tim Nika Turk-Brauna koristio je tehnike koje je njegova laboratorija usavršila tokom vremena: cucle, plišane životinje, podupiranje beba jastucima i psihodelične šare u pozadini kako bi zadržali pažnju dece.

U eksperimentu, koji je uključivao skeniranje mozga, učestvovalo je ukupno 26 beba, polovina mlađih od godinu dana i polovina starijih od godinu dana.

Prvo su im pokazane slike lica ili predmeta. Kasnije im je prikazana ranije viđena slika zajedno sa novom.

„Izmerili smo koliko su vremena proveli gledajući poznate slike i to je naš standard za razumevanje njihovog pamćenja“, rekao je on.

Potisnute uspomene
Ispitujući moždanu aktivnost kao odgovor na pamćenje, naučnici su potvrdili da je hipokampus bio aktivan u kodiranju memorije od vrlo ranog doba.

To je bio slučaj za 11 od 13 dece starije od godinu dana, ali ne i za decu mlađu od jedne godine. Takođe su otkrili da bebe koje imaju bolje pamćenje imaju više aktivnosti hipokampusa.

„Ono što možemo da zaključimo iz naše studije je da bebe imaju sposobnost da kodiraju epizodna sećanja u hipokampusu od oko 12 meseci starosti“, kaže Turk-Braun.

Istraživači Adam Ramsaran i Pol Frankland u komentaru uz publikaciju napisali su da se „genijalnost njihovog eksperimentalnog pristupa ne može potceniti“.

Ali šta se desilo sa tim prvim sećanjima je još uvek misterija. Možda nikada neće biti potpuno konsolidovani u dugoročno skladištenje, ili mogu biti prisutni, ali postati nedostupni.

Turk-Braun se naginje drugoj hipotezi i sprovodi novu studiju kako bi utvrdila da li bebe i mala deca  prepoznaju ranije gledane slike.

Prvi rezultati ukazuju na to da sećanja mogu da traju i do tri godine pre nego što izblede. Turk-Brovne je posebno zaintrigiran mogućnošću da se takvi fragmenti jednog dana ponovo aktiviraju kasnije u životu.

Simptom/N1