Prema podacima za 2024, nešto manje od 60 odsto ima savremeni kolovoz – dominantno asfalt i beton – dok više od 40 odsto čine tucanički i zemljani putevi, vidi se u nedavno objavljenoj analizi Fiskalnog saveta, koja se u jednom delu bavi kvalitetom i dostupnošću fizičke infrastrukture i uticajem koji to ima na poljoprivrednu proizvodnju.

Poseban problem kada se radi o fizičkoj infrastrukturi su atarski putevi koji direktno utiču na troškove i efikasnost poljoprivredne proizvodnje.

Za razliku od opštinskih, koji su bar delimično obuhvaćeni investicionim ciklusima, ulaganja u atarske puteve ostaju minimalna i nesistematična i na nivou su statističke greške, vidi se iz analize.

Fiskalni savet je nedavno objavio analizu „Poljoprivreda Srbije, između stagnacije i reforme: Proizvodnja, cene i agrarna politika“.

Deo te analize bavi se nerazvijenom infrastrukturom, odnosno njenim posrednim uticajem na poljoprivrednu proizvodnju. Unapređenje i dostupnost fizičke infrastrukture predstavlja važan preduslov da reforma agrarne politike proizvede stvarne efekte, navodi se.

„Promene u dizajnu podsticaja, same po sebi, imaju ograničen domet ukoliko nisu praćene investicijama koje omogućavaju efikasniju proizvodnju, pristup tržištu i smanjenje troškova“.

U tom smislu, u analizi Fiskalnog saveta se ukazuje da infrastrukturni deficiti u Srbiji deluju kao strukturno ograničenje produktivnosti poljoprivrede. I da umanjuju efekte budžetske podrške kroz subvencije.

 Stanje opštinskih puteva
Lokalna putna infrastruktura jedno je od ključnih uskih grla za ekonomsku aktivnost u ruralnim područjima, uključujući i poljoprivredu, ukazuje Fiskalni savet u analizi.

Stanje opštinskih puteva, kako se dodaje, ne utiče samo na kvalitet života, već i direktno na poljoprivrednu proizvodnju.

„Ograničen pristup lokalnim i regionalnim tržištima, otežan transport repromaterijala i gotovih proizvoda, kao i slabija povezanost sa otkupnim centrima i prerađivačkom industrijom, značajno povećavaju troškove i smanjuju tržišnu poziciju poljoprivrednika“.

U analizi se potom navodi podatak da dužina opštinskih puteva iznosi oko 32.000 kilometara. To je više nego dvostruko veća dužina od dužine državnih puteva koji su približno 15.000 kilometara. To ukazuje na značaj opštinskih puteva za svakodnevno funkcionisanje privrede i stanovništva, navodi se u analizi.

Međutim, uprkos značaju opštinskih puteva, njihov kvalitet je nizak, ocenjuje Savet.

„Prema podacima za 2024. godinu, nešto manje od 60 odsto opštinskih puteva ima savremeni kolovoz, dominantno asfalt i beton, dok više od 40 odsto čine tucanički i zemljani putevi“.

U analizi se ukazuje da postoje značajna ulaganja u lokalne puteve, ali da, sa druge strane, izostaje sistematično upravljanje. To dovodi do ograničenih efekata na kvalitet infrastrukture.

U vezi sa tim, iznosi se podatak da je u periodu od 2021. do 2025. u lokalnu drumsku infrastrukturu uloženo skoro 130 milijardi dinara (približno 1,1 milijardi evra). Ovaj segment je, stoga, pojedinačno najveća stavka kapitalnog budžeta lokalnih samouprava. Ima udeo od oko trećine u ukupnim investicijama lokala.

Međutim, u analizi se dalje navodi da planiranje radova nije zasnovano na pouzdanim i sveobuhvatnim evidencijama o putevima. One u brojnim lokalnim samoupravama nisu kompletne ili ne odražavaju stvarno stanje infrastrukture.

Izostaje integrisano planiranje. Izgradnja, rekonstrukcija i održavanje često se planiraju odvojeno, što dovodi do slabe koordinacije i neefikasnog korišćenja sredstava.

Problemi i u oblasti nabavki
Problemi su izraženi i u oblasti javnih nabavki, tvrdi Fiskalni savet u analizi. „U praksi se javljaju ograničena konkurencija, česta aneksiranja ugovora i značajna odstupanja u vrednosti i obimu radova“.

U pojedinim slučajevima, kako se dodaje, vrednost ugovora je naknadno uvećavana i do zakonskog maksimuma, a pojedine pozicije radova povećavane su i višestruko.

Istovremeno je, dodaje Fiskalni savet, sistem praćenja efekata ulaganja slab. „Lokalne samouprave ne raspolažu adekvatnim indikatorima koji bi omogućili ocenu stvarnih rezultata investicija. Kao posledica, značajna sredstva se troše bez jasne veze sa poboljšanjem kvaliteta infrastrukture i usluga, uključujući i uslove za poljoprivrednu proizvodnju“.

Ulaganja u atarske puteve „statistička greška“
Poseban problem, prema ovoj analizi, predstavljaju atarski putevi. Oni direktno utiču na troškove i efikasnost poljoprivredne proizvodnje.

„Dok su ulaganja u opštinske puteve bar delimično obuvaćena investicionim ciklusima, ulaganja u atarske puteve ostaju minimalna i nesistematična“.

Manji broj jedinica lokalne samouprave uopšte planira (a na kraju i troši) novac za ove namene.

„Ukupna izdvajanja na nivou svih lokalnih budžeta u proseku godišnje jedva premašuju 50 miliona dinara, što je na nivou statističke greške u odnosu na značaj ovih puteva za poljoprivredu, ali i ukupan budžet kojim lokalne samouprave raspolažu“.

Prema primeru datom u analizi Fiskalnog saveta, u 2025. godini su sve lokalne samouprave za izgradnju i održavanje atarskih puteva izdvojile oko 85 miliona dinara. Sa druge strane su za investiciono održavanje, izgradnju i opremanje sportskih igrališta i stadiona isplatile skoro šest puta više – približno 500 miliona dinara.

Nedovoljno ulaganje u atarske puteve direktno povećava transakcione troškove u poljoprivredi i smanjuje konkurentnost sektora, smatra Fiskalni savet.

„Loš pristup parcelama povećava troškove transporta, gubitke u žetvi i logističke troškove, posebno u intenzivnoj proizvodnji i u uslovima većih gazdinstava. Istovremeno, ograničen pristup mehanizacije i tržištu smanjuje ekonomsku isplativost proizvodnje i dodatno usporava strukturnu transformaciju sektora“.

U tom smislu se zaključuje da infrastrukturni deficit, naročito u segmentu atarskih puteva, predstavlja jedan od manje vidljivih, ali suštinski važnih faktora koji ograničavaju ukupnu produktivnost poljoprivrede u Srbiji.

Srbiji je potrebna suštinska, dobro promišljena reforma agrarne politike: Poljoprivreda je trenutno u veoma lošem stanju

Nedovoljna ulaganja u navodnjavanje
Deo analize o stanju infrastrukture i njenom uticaju na poljoprivredu odnosi se i na navodnjavanje i upravljanje vodama. U analizi se ukazuje da oni predstavljaju kritičan, ali nedovoljno razvijen oslonac poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.

Prema raspoloživim podacima datim u analizi, u sisteme za navodnjavanje i upravljanje površinskim tokovima vode u periodu od 2021. do 2025. godine uloženo je približno 70 miliona evra.

Ta ulaganja, piše u analizi, nisu dovoljna ni u odnosu na objektivne potrebe sektora. Efekti ulaganja su dodatno umanjeni kašnjenjima u planiranju i nefunkcionalnošću pojedinih delova sistema.

Kao posledica svega toga, navodnjavanje ostaje „marginalan element proizvodnje uprkos značajnom potencijalu“.

Pored toga, čak i kada se radi o postojećim kapacitetima za navodnjavanje, njihova iskorišćenost je niska.

Odnosno, iako su prema zvaničnim informacijama sistemi u javnoj svojini izgrađeni na površini od oko 105.000 hektara, a kada se uključe i privatni sistemi, ukupno tehnički obuhvaćene površine iznose oko 140-150.000 hektara – u praksi se navodnjava manje od 100.000 hektara.

„U odnosu na ukupne oranice (oko dva miliona hektara), to znači da se navodnjava oko pet odsto površina“.

Simptom/Forbes