“U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, radujemo se što smo se sabrali danas u ovom hramu Presvete Bogorodice, a na dan Svete Petke. Bog nas je blagoslovio da imamo divno vreme i da svi koji smo se sabrali, s obzirom da ne možemo da stanemo u ovaj hram, da možemo da učestvujemo u molitvi, da budemo deo zajednice, da budemo jedno stojeći izvan hrama i u hramu, jer ono što nas objedinjuj i što nas čini da jesmo jedno jeste jedan Gospod.

On nas čini da smo jedno verom u Njega gde god da se nalazimo, gde god da živimo. Zato naš narod nije jedan i jedinstven pre svega po svome biološkom identitetu, po tome što je rođen u srpskoj zemlji i po tome što je rođen od srpskih roditelja. Naravno, i to nas čini da jesmo jedno, ali svi znamo dobro da može biti da od tog i takvog jedinstva, koje se temelji i gradi na vrednostima od ovoga sveta, na onome što je prolazno, na biologiji, na geografiji, na socijalnim kategorijama, jeste prolazno. Znamo i da postoje mnogi koji su jedno u tome, koji su povezani tim i takvim vrednostima, ali to ne znači da su jedno u duhu, da su jedno u umu, da su jedno po ljubavi, da su sabrani u jedno za svaku vrlinu za svako dobro.

Samo onda kada smo sabrani u Hristu svojom jednom, jedinstvenom, istinitom i pravom pravoslavnom verom, gde god da se nalazimo, gde god da živimo, i u otadžbini i u rasejanju, Gospod čini da smo jedan organizam, jer smo jedna Crkva, a On je glava Crkve, Crkva je Njegovo telo. I ne samo da smo jedno među sobom kao pravoslavni Srbi, nego smo jedno sa svima koji na isti način veruju, koji na isti način pripadaju jednoj, svetoj, sabornoj i apostolskoj Crkvi. Ma iz kog naroda poticali, ma gde se rodili i ma koje boje kože bili, Gospod je, braćo i sestre, Onaj koji nas čini da smo jedan i nerazdvoljiv organizam. Kada smo u Njemu jedno mi smo jedni u dobru, u ljubavi, u milosrđu, u svakoj bogodoličnoj i hristopodobnoj vrlini.

Znamo da čovek nije stvoren, nije rođen i nije došao na ovaj svet da bi samo nosio krst, tj. da bi se samo patio, mučio i prolazio kroz razna iskušenja, bilo da se to vidi ili ne vidi, jer znamo da nema tog čoveka koji nije na krstu i da nema tog čoveka koji suštinski ne prolazi kroz svoj život kroz mnoga i mnoga stradanja. Samo je pitanje da li će ta stradanja biti i ostati njegova muka i mučenje ili će krst koji nosi postati Hristov krst, tj. dobiti svoj smisao u Njegovom Vaskrsenju, u Njegovoj pobedi nad smrću. Drugim rečima, kako veli veliki pesnik: Krst nositi nama je suđeno, ali postavlja se pitanje da li će naš krst biti kao krst dvojice razbojnika koji su raspeti pored Hrista kada je On raspet. Na jednom krstu je onaj koji se ruga Hristu i taj odlazi u pogibao i u pakao, a na drugom krstu je raspet jedan čovek, koji je takođe slab, nemoćan i grešan kao što smo i mi, kao što je bio i onaj raspeti na krstu koji se Hristu rugao, ali ovaj je video svoju nemoć i ispovedio Hrista i rekao: Ti si Sin Božji! Shvatio je da je njegov krst opravdan, shvatio je da je njegovo stradanje opravdano, ali to i takvo stradanje je dobilo svoj smisao u Hristu.

Dakle, braćo i sestre, mi smo sabrani Hristom i u Hristu da bi naš život imao smisao, da bismo razumeli da nismo rođeni isključivo i samo za stradanje. Naprotiv, nismo stvoreni za stradanje, nego smo stvoreni za radost, za ljubav, za pobedu, za smisao da i onda kada nam ide od ruke i kada nam ne ide, kada padamo i kada ustajemo, kada nismo dostojni da se zovemo čovekom i kada se uznosimo u lepoti i dobroti, u svakom trenutku hvatajući se za Hrista, držeći se Njega, naš život dobija punoću, dobija smisao, dobija orijentir, ima kompas, dobija pravac, a taj pravac i taj kompas nije ništa drugo nego Hristos.

Zato su, braćo i sestre, naši preci oduvek znali ko su i šta su. Sveti Sava nas je krstio u ime Svete Trojice i učinio da budemo pravoslavni hrišćani i jedamput za svagda odredio šta je to što će osmišljavati naše živote. Dao nam je Pravoslavnu Crkvu, pravoslavnu veru i Hrista kao glavu Pravoslavne Crkve, kao Crkve Njegove. Jedamput za svagda odredio je pravac našeg kretanja i zato je pravoslavna vera i Jevanđelje Hristovo ono što je oblikovalo naš narod kroz vekove. Ono što jesmo – za to znamo pravoslavljem, ono što smo činili – činili smo pravoslavljem, ono po čemu nas drugi prepoznaju – jeste pravoslavlje, ono u čemu mi znamo da jesmo ono što jesmo – jesu Hristos i pravoslavna vera. Zato za nas ne postoje druga pravila i drugi zakoni koji nam se mogu spolja nametnuti. Naprotiv, sva pravila, sve zakone, sva načela i principe koji nam dolaze mi ih proveravamo Jevanđeljem, proveravamo Hristom, proveravamo pravoslavljem, proveravamo Svetim Savom. Nudiš nam neku ideju sa kojom si došao iz belog sveta – poštujemo je, ali da vidimo šta na to kaže Sveti Sava, šta na to kaže naša Crkva. To što nam donosiš i što nam nudiš ne slaže se sa Svetim Savom, niti sa Jevanđeljem Hristovim, sa pravoslavnom verom, to poštujemo, ali – do viđenja! Sve ono što je izdržalo sud Svetog Save, pravoslavne vere i Pravoslavne Crkve, sve što je izdržalo sud Hristov, sve ćemo usvojiti i još nadograditi, oploditi i obogatiti.

Zato, braćo i sestre, nije čudo što, gde god da je išao, naš narod je najpre zidao crkvu. I kada je bio pod progonima, primer za to je Ugarska, Sentandreja. Kada je naš narod došao u te krajeve, progonjen od Osmanlija, tada je živeo u zemunicama, ali je odmah sazidao crkve koje su velelepne i dan danas one krase Sentandreju. Sedam hramova na malom prostoru, sa nekoliko hiljada stanovnika. Tako je svuda, i u Evropi, i u Americi. Znak da tamo jesmo i da tamo postojimo jeste naš srpski pravoslavni hram. To je mesto u koje dolazi naš narod da svedoči jedinstvo i svoje opredeljenje. Po tome se prepoznaju, bliski su jedni drugima, pomažu jedni drugima. Po tome se razvijaju bez kompleksa, bez straha, bez frustracija, punim plućima dišu i bez problema bivaju integrisani u prostoru u kome žive.

Mi smo danas ovde, u Bariču, osvetili hram stari i obnovljeni. Malo je mesta, tih dimenzija kao Barič, koja imaju dva hrama. To je, braćo i sestre, znak ko ovde živi i kakvi ljudi ovde žive, ali i poziv svima nama da nikada ne samo ne zaboravimo ko smo i šta smo, nego i da ovde dolazimo na svetu Liturgiju – bez svete Liturgije nema života – da se pričešćujemo, da se ispovedamo, da se, stojeći pred licem Hristovim. radujemo Njegovoj ljubavi i Njegovom zagrljaju, ali istovremeno da prepoznajemo svoje posrtaje i svoje promašaje i da se moleći Bogu za Njegovu pomoć da nam budu zdrave porodice, da se poštuju i vole muž i žena, da budu jedno telo, da deca u svojim roditeljima i njihovoj međusobnoj ljubavi imaju i potporu, oslonac i utehu, da roditelji gledajući svoju decu kako rastu imaju utehu i da svi budemo dobre komšije, dobri rođaci. Tada jesmo Crkva i tada jesmo deca Svetog Save.

Neka Bog da da na današnji dan, kada slavimo Svetu Petku, i da se ugledamo na nju. Ona je ostavila sve radi Hrista. Imala je duboku veru u to da ništa bez sile Božje ne može biti, da čovek ne može ništa sam i da, iako si silan i moćan, pa i onda kada nisi takav, iako si slavan ili nepoznat, učen ili neuk, jednako ti je potrebna pomoć Božja i blagodat Njegova. Jednako si čovek podložan svakom iskušenju, svakoj slabosti i svemu što je podložan svaki čovek. Zato ti je potrebna Liturgija i molitva, upravo kao što je to bila molitva Svete Petke koja je imala duboku veru, molitvu, post i pokajanje. To je ono na šta treba da se ugledamo. Istovremeno da se Svetoj Petki molimo da ona moli Boga za nas da nam da snage da budemo kao što je ona bila kako bismo uvek sa radošću mogli da dolazimo u ovaj sveti hram i ovde i na svakom mestu da slavimo našeg Boga, Jednog u Trojici, Oca i Sina i Svetoga Duha, svagda, sada i u vekove vekova. Amin!

Radujem se što vidim i divnu decu koja ovde pohađaju veronauku. Treba da učite veronauku, naravno i građansko vaspitanje ima svoju vrednost, ali mi na veronauci učimo i jedno i drugo. Učimo se i lepom ponašanju i tome kako treba poštovati i prirodu, i ljude, i one sa kojima živimo, ali istovremeno i ono što je još važnije: učimo se da bez Boga nemamo ništa, da je On početak i kraj, da nam je On najveći i najbliži prijatelj. Živeli i neka vas sve Gospod blagoslovi!množi. Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, u vekove vekova. Amin.

Simptom/Srpska Pravoslavna Crkva