Roditelji svete Petke behu imućni i pobožni ljudi: živeliu u svemu po zapovestima Božjim i život svoj ukrašavali su milostinjom i dobrim delima. Osim Petke oni su imali i jednoga sina, Jevtimija. Decu svoju oni vaspitavali su u pobožnosti: učeći ih svakoj vrlini i životu po Bogu.
Jednom Petka kao desetogodišnja devojčica, kada s majkom beše u crkvi, ču reči Božanskog Evanđelja: Ko hoće za mnom da ide neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide (Mk. 8, 34). I ove joj se reči duboko urezaše u srce. Po izlasku iz crkve ona srete prosjaka, i krišom od majke ona skide sa sebe svoju skupocenu haljinu i dade je prosjaku, a cama obuče njegove dronjke. Kada dođe doma i roditelji je ugledaše u dronjcima, oni je izgrdiše i strogo joj zapretiše da to više ne čini. No ona produži i dalje to činiti. Na grdnje zbog toga, ona je roditeljima odgovarala da ona drugačije ne može živeti.

Brata Petkinog Jevtimija roditelji dadoše na škole. Željan savršenijeg života duhovnog Jevtimije se, uz pristanak roditelja, zamonaši. Kao monah on se proču zbog svog podvižničkog života, i bi izabran za episkopa Maditskog. Kao episkop on se proslavi vrlinama i borbom sa jereticima. Upokoji se u dubokoj starosti, i bi sahranjen u sabornoj crkvi. Za života i posle prestavljenja on satvori mnoga čudesa.

Po smrti roditelja devica Petka, vazda željna podvižničkog života Hrista radi, odade se strogim podvizima: ugledajući se na život svetitelja, ona postom i bdenjem umrtvljivaše telo svoje i potčinjavaše ga duhu. No sva goreći željom da živi samo Gospodu i radi Gospoda, ona ne mogade dugo ostati u mnogometežnom svetu, nego napusti roditeljski dom, ostavi svet, i otputova u Carigrad da se pokloni tamošnjim svetinjama. Obilazeći te svetinje, ona srete mnoge revnosne podvižnike i dobi mnoge dragocene pouke od njih. I po njihovom savetu ona se nastani u Iraklijskom predgrađu pri crkvi Pokrova Bogorodice, i tu provede u molitvama, postu i suzama pet godina.

Ispunjavajući svoju davnašnju želju ona otputova u Palestinu, i poklonivši se svetim mestima, osvećenima Spasiteljevim životom, ona se nastani u Jordanskoj pustinji. I tu provođaše ravnoangelni život. Podražavajući Bogovidca proroka Iliju i Jovana Krstitelja, ona se hranjaše jedino pustinjskom travom, u vrlo maloj količini, i to po zalasku sunca. Postepeno se topeći i od žege i od mraza, ona upiraše oči samo k Jedinome Bogu koji smirene srcem može spasti od malodušnosti i od bure. Ko bi mogao iskazati sve trudove, i patnje, i muke, i iskušenja demonska, koja pretrpe sveta Paraskeva u toku mnogih godina? Ko bi mogao znati koliko je ona suza prolila, i koliko uzdaha k Bogu poslala? Ko bi mogao opisati njene svakodnevne borbe koje je sa telom, sa pomislima, i sa đavolima vodila dok ih nije potpuno pobedila? – Jedino svevideći Bog, jer je samo On mogao videti i znati sve njene podvige. Tamo u nje ne beše brige o taštim stvarima ovoga sveta: ona se brinula jedino o očišćenju svoje duše o odgovoru na budućem sudu, i o susretu sa Nebeskim Ženikom. “Tebe, Ženiče moj, tražim”, – govoraše prepodobna Paraskeva, i stalno imađaše na umu reči iz Pesme nad pesmama: Pokaži mi se ti koga ljubi duša moja (1, 6). Njena glavna i neprekidna briga beše: kako ukrasiti žižak svoj, i s mudrim devojkama izaći u susret Ženiku Nebeskom, i čuti slatki glas Njegov, i nasladiti se gledanjem krasote Njegove. Da, samo se oko toga ona paštaše, i govoraše: Kad ću doći i pokazati se licu Božjem? (Ps. 41, 3).

Dok takav život u pustinji vođaše prepodobna Paraskeva, lukavi vrag joj zaviđaše na vrlinama i pokušavaše da je sanjarijama i prividima zaplaši. Često puta uzimajući na sebe obličje raznih zveri, on kidisaše na svetu podvižnicu, eda bi je omeo na putu podviga. Ali divna nevesta Hristova Paraskeva “izabra Višnjega sebi za utočište” (Ps. 90, 9), i Njegovom pomoći, a znamenjem svetoga krsta, odgonjaše vrage i kao paučinu kidaše sve đavolove zamke, i potpuno pobedi đavola. Jer ona, pri ženskoj prirodi svojoj, steče muški razum, i pobedi đavola kao David Golijata. Ukrasivši dušu svoju takvim podvizima i vrlinama, sveta Paraskeva postade vozljubljena nevesta Hristova, te se na njoj ispuni proročka reč: Caru će omileti lepota tvoja (Ps. 44, 12). Jer se taj Car useli u nju sa Ocem i Svetim Duhom i prebivaše u njoj kao u svetoj crkvi Svojoj. Jer sveta Paraskeva, sačuvavši dušu svoju od greha i oskvrnjenja, zaista načini sebe crkvom Boga živoga.

Tako, živeći dugi niz godina u pustinji, prepodobna Paraskeva, kada jedne noći po običaju svom stajaše na molitvi i sa umilenjem pružaše ruke svoje k nebu, ugleda anđela Božijeg u obliku presvetlog mladića koji došavši k njoj reče:

“Ostavi pustinju, i vrati se u tvoje otečestvo; potrebno je da tamo predeš svoje telo zemlji, a dušom da se preseliš Gospodu. Udubivši se u smisao ovoga viđenja, prepodobna razumede da je to naređenje od Boga. I radovaše se ona što će se uskoro razrešiti od tela, ali i tugovaše što će se rastati sa pustinjom: jer ništa tako ne očišćava dušu i ne privodi je k Prvoliku kao pustinja i usamljeničko molitveno tihovanje. No, pokoravajući se nebeskoj volji, prepodobna krenu u svoje otečestvo. Doputovavši u prestoni grad Carigrad ona poseti divnu crkvu Svete Sofije; isto tako poseti i crkvu Presvete Bogorodice što je u Vlaherni, i poklonivši se čudotvornoj ikoni Bogomatere, otputova u svoju postojbinu Epivat. Tu ona prožive još dve godine, ne menjajući način svog pustinjskog života, nego provodeći svo vreme u trudu, postu i molitvi. A kada dođe vreme njenog odlaska k Bogu, prepodobna se usrdno pomoli Bogu za sebe i za sav” svet i tako u molitvi predade Bogu blaženu dušu svoju. Telo njeno bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskom običaju, ali ne na opštem groblju, već odvojeno, kao telo strankinje koja nikome ne beše kazala odakle je. Bog, hoteći da proslavi ugodnicu Svoju, otkri svete mošti njene posle mnogo godina, i to na sledeći način. Blizu mesta gde prepodobna mati Paraskeva beše sahranjena podvizavaše se na stubu u molitvenom tihovanju neki stolpnik. Dogodi se da tamo bi talasima izbačeno telo nekoga mornara koji se za vreme plovidbe teško razbole i umro. Od toga leša stade se širiti strahovit smrad, da je prosto bilo nemoguće proći tim putem. Smrad taj nije mogao trpeti čak ni stolpnik, te zbog toga bi prinuđen da siđe sa stuba i da naloži nekim ljudima, da iskopaju duboku rupu i usmrdeli leš zakopaju. Kopajući rupu ti ljudi, po promislu Božjem, nađoše netljeno telo gde leži u zemlji, i začudiše se tome. Ali kao prosti i nevježe, oni ne obratiše na to potrebnu pažnju i ne shvatiše kako treba. I govorahu među sobom: Kada bi ovo telo bilo sveto, Bog bi to otkrio preko kakvih bilo čudesa. – Sa takvim rasuđivanjem oni ponovo zatrpaše netljeno telo zemljom, bacivši tamo i smrdljivi leš, pa otidoše svojim kućama. A kad pade noć, jedan od njih, neki Georgije, čovek hristoljubiv, moljaše se Bogu u svojoj kući. I zaspavši pred zoru on vide u snu neku caricu gde sedi na presvetlom prestolu, a okolo nje stoji veliko mnoštvo svetlih vojnika. Videvši to, Georgija obuze strah, i on pade na zemlju, pošto ne beše u stanju gledati taj sjaj i lepotu. A jedan od tih svetlih vojnika uze Georgija za ruku, podiže ga i reče mu: Georgije, zašto tako omalovažiste telo prepodobne Paraskeve i pogreboste pored njega smrdljivi leš? Smesta izvadite telo prepodobne i položite na dostojnom mestu, jer Bog hoće da sluškinju Svoju proslavi na zemlji, – Tada i ta svetla carica reče Georgiju: Pohitaj te izvadi moje mošti i položi ih na česnom mestu, ne mogu više da trpim smrad onoga leša. Jer i ja sam čovek, i postojbina je moja Epivat, gde vi sada živite.

Te iste noći imađaše takvo isto viđenje i jedna blagočestiva žena, po imenu Jevtimija. Sutradan oni oboje ispričaše svima o svojim viđenjima. Kada to ču blagočestivi narod, svi sa svećama pohitaše k moštima prepodobne Paraskeve i, izvadivši ih sa velikim strahopoštovanjem iz zemlje, radovahu im se kao nekom skupocenom blagu. Svete mošti biše svečano položene u crkvi svetih i svehvalnih apostola Petra i Pavla, u Epivatu. Molitvama prepodobne Paraskeve davahu se od svetih moštiju njenih mnoga isceljenja bolesnicima: slepi progledahu, hromi prohođahu, raznovrsni bolesnici i besomučnici dobijahu zdravlje.

Dva veka posle prestavljenja prepodobne matere naše Paraskeve Carigrad i okolina behu pod zavojevačkom vladavinom krstaša papskih. Godine 1238. blagočestivi bugarski car Jovan Asen reši da svete mošti prepodobne Paraskeve oslobodi iz ruku tiranske vlasti krstaša. I kada car Asen dostavi krstašima svoju nameru da svete mošti prepodobne Paraskeve prenese u svoju prestonicu Trnovo, krstaši odmah pristadoše da mu ih dadu, jer se bojahu moćnoga cara. Tada car posla blaženog Marka, mitropolita Perejaslavnog, sa mnogim episkopima i sveštenicima, da svete mošti prepodobne prenesu u Trnovo. U Trnovu svete mošti biše svečano dočekane i položene u pridvornoj crkvi, gde one, počivajući netljeno, točahu raznovrsna isceljenja svima koji im sa verom priticahu.

Posle dosta vremena, kada turski sultan Bajazit zauze Trnovo, tada sve dragocenosti i svetinje biše razgrabljene. Tada čeone mošti svete Paraskeve biše prenete u Valahiju. A kada Turci osvojiše i Valahiju 1396 godine, na zauzimanje srpske carice Milice kod sultana Bajazita ove svete mošti biše prenesene u Srbiju u Beograd. U Beogradu je zatim podignuta crkva Svete Petke koja i do danas postoji (u Kalemegdanskoj tvrđavi), u kojoj se nalazi i izvor Sv. Petke sa čudotvornom vodicom. Pobožni Beograđani i drugi vernici odlaze često, a osobito petkom, u hram i na izvor Sv. Petke i dobijaju od nje blagodatnu pomoć po veri svojoj.

Godine 1521. sultan Sulejman II, zauzevši Beograd, zapleni i česne mošti prepodobne Paraskeve, prenese ih u Carigrad i postavi u svojim palatama. I tu bivahu mnogobrojna čudesa od bogosilnih svetih moštiju, te se sveta mati Paraskeva slavljaše ne samo među hrišćanima nego i među muslimanima. Ali to i uznemiri muslimane, i oni bojeći se da se vera u čudotvornu silu svetih moštiju svete Paraskeve ne proširi još više među muslimanima, a i zbog molbe i zauzimanja hrišćana, oni predadoše ove svete mošti carigradskim hrišćanima, i ovi ih česno položiše u Patrijaršijskoj crkvi.

Godine 1641. blagočestivi Vasilije Lupul, vojvoda i gospodar zemlje Moldavske, dobivši vest da se svete mošti prepodobne Paraskeve nalaze u patrijaršijskoj crkvi u Carigradu, svim srcem željaše da se one česno prenesu u njegovu pravoslavnu državu. Ovu želju njegovu potpomože Gospod, proslavljan u svetima Svojim, i želeći da i u Moldaviji proslavi svetiteljku Svoju, On stavi u srce Carigradskom patrijarhu Parteniju misao da izađe u susret želji Moldavskog gospodara. Tada patrijarh, uz saglasnost celog sveštenog sabora i pristanak drugih presvetih patrijaraha, posla čeone mošti prepodobne matere naše Paraskeve blagočestivom gospodaru, vojvodi Vasiliju, u prestoni grad njegov Jaš. Tamo, sa velikim slavljem i uz ogromnu radost žitelja cele Moldavije, svete mošti biše položene u crkvi Tri Sveta Jerarha, dana 14. oktobra 1641 godine. Divnim čudesima svojim ove svete mošti neprekidno proslavljaju Gospoda, uvek divnog u svetima Svojim.

Molitva Svetoj Petki

Sveta Petko, Božja Svetiteljko, moli Boga za nas.

Udostojila si se gledanja lica Božijeg kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spasenje duša naših.

Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetima zdravlje, malaksalima snagu, i svima bodrost i radost, Hristova devstvenice, naša pomoćnice.

Budi i nadalje prestonome gradu srpskom, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernima, podigni nedužne i tužne, u usnulim u Gospodu precima našim, braći i deci, izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božija Svetiteljko.

Svima pomozi, pa i meni ne odmozi. Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži. Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojici, u vekove vekova. Amin.

Molitva Prepodobnoj materi našoj Paraskevi

O, prepodobna mati Paraskevo, naša topla zastupnice i svagda u nevoljama brza pomoćnice! Pomozi nama grešnima i malaksalima u ovom sadašnjem životu. Umoli Gospoda Boga da nam podari oproštaj svih naših grehova, koje smo u ovom životu počinili delom, rečju, pomišlju i svim osećanjima našim, a na ishodu duše naše pomozi nam nedostojnim da se da se izbavimo od mitarstava vazdušnih i večitih muka, da veličajući tvoje milosrdno zastupništvo uvek proslavljamo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Simptom/Srpska Pravoslavna crkva