U razgovoru za portal “Simptom” Živković kaže da je tadašnja srpska opozicija uspela demokratskim putem, i pored raznoraznih prepreka i izazova sa kojima se suočavala, kako navodi, mnogo većim negoli što su današnji, na kolena da baci “destruktivni režim” koji je Srbiju uništavao celu jednu deceniju.

Ističe da je i pored mnogih sličnosti vlasti devedesetih sa ovom danas, pre svega imajući u vidu represivni aparat, podvođenje države pod sistem jedne partije, autokratske metode i izraženi autoritarizam, apsolutno moguće pobediti Vučića, ali je za to, kako kaže, potrebna kudikamo “solidnija i organizovanija opozicija”.

Živković je čak vrlo kritičan prema današnjim opozicionim prvacima kojima zamera odsustvo vizije, plana i hrabrosti da se uhvate ukoštac sa mnogobrojnim problemima i kojima poručuje da je neophodno da pobeđuju da bi se nazivali liderima.

“Svakako da sam ponosan na 24. septembar 2000. Toga dana Srbija je pokazala da bez obzira na to koliko je vlast kriminalna i autoritarna, ali i zločinačka u svojim naumima, može da joj se stane na put. To je u potpunosti dokazano pre 24 godine, a uvod u to su bili lokalni izbori ’96. kada smo to pokazali u najvećim gradovima i opštinama u Srbiji. Bez obzira na sve, a tada su bili sveprisutni kriminal, krađa, korupcija, primitivizam… moguće je uz dovoljno hrabrosti, razrađenu strategiju i taktiku, bilo pokazati da Srbija jeste i može da bude normalna država”, ističe bivši premijer Srbije nakon ubistva Zorana Đinđića (2003–2004).

On se seća da je opozicija tada, u proleće 2000. spremala strategiju za izbore, koji je trebalo da budu redovni 2001. godine.

“Mi smo se spremali i već tada smo imali i ideju koga bismo predložili za kandidata za predsednika, kakve će biti predsednička i kampanja za savezne, lokalne izbore itd. Ali i kakva će biti zaštita volje građana, pa nas Miloševićevo preuranjeno raspisivanje vanrednih izbora nije iznenadilo, bili smo spremni i na to. To je podrazumevalo sprečavanje krađe kroz kontrolu izbora, kroz uvežbavanje članova biračkih odbora; takođe radili smo da obezbedimo fizičku zaštitu kontrolora. Imali smo ljude koji je trebalo ako je neophodno i fizički da zaštite naše kontrolore”, napominje Živković i dodaje da je sve te planove pratila ogromna volja građana da se nešto stvarno promeni.

Kako je već i odveć uvreženo mišljenje da je Demokratska opozicija Srbije (DOS) imala značajnu pomoć iz inostranstva, sagovornik kaže da to nije tačno i podseća da kada su raspisani izbori 2000. ceo kolektivni Zapad (Evropa i SAD) je tražio “da se izbori bojkotuju”.

“Smatrali su da nećemo biti sposobni da ‘uhvatimo Miloševića’ u izbornoj krađi. Ali, mi smo bili sigurni da to možemo. Izašli smo, pobedili i odbranili pobedu. Najpre 24. septembra, pa potom 5. oktobra na ulici. Žao mi je što čovek koji je bio glavni kreator toga i nosilac promena, Zoran Đinđić, odavno nije sa nama, i što nije imao puno prilike i vremena da uživa u onome što je uradio za svoju državu”, ističe Živković.

Upitan kako gleda na današnje procese i odnose na relaciji vlast – opozicija, te da li opozicija ima šanse da se suprotstavi vlastima i nekim izbornim pobedama ostvari uspeh i napravi prodor u javnom mnjenju, mišljenja je da je to i te kako moguće ali da je potrebna bolja organizacija unutar same opozicije.

“Vučić je apsolutno ranjiv i smenjiv i krivica zašto ta njegova vlast traje toliko dugo leži i na opoziciji. Jer, te podele koje je prate, na najbesmislenije načine su loše… zatim to su ljudi, sem nekih retkih izuzetaka, koji ili se plaše ili sarađuju sa režimom ili nemaju nikakvu ideju”, decidiran je Živković, koji naglašava da u opoziciji “vladaju i politička impotencija i politička prepotencija, a bojim se i izdaja”.

Kako kaže, sve te boljke moguće je ispraviti ali je potrebna “reforma opozicije”.

“Ljudi koji vode opoziciju bi da se zovu liderima ali lider ne postaješ tako što pričaš o sebi da si lider nego tako što pobediš.”

Poredeći stanje i političku klimu 90-ih sa ovom danas, još jednom napominje da ima puno sličnosti, uz neke razlike “iste su partije vladale tada kao i danas”, te da “Milošević kao vladar i Vučić kao vladar imaju dosta zajedničkih osobina”.

“Ipak, za razliku od Miloševića koji je bio lud i hrabar, ovaj sadašnji je samo lud što je dobro jer to znači da ne sme da nas uvede u rat sa celim svetom i da izazove sve one nesreće koje smo preživeli i kao država i kao narod kroz tu užasnu deceniju. Koliko god delovalo bizarno, to je bolja strana od Miloševića”, zaključuje Zoran Živković.

Na izborima 24. septembra 2000, predsednički kandidat DOS-a Vojislav Koštunica (2.470.304) pobedio je tada aktuelnog predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Slobodana Miloševića (1.826.799) i postao novi predsednik SRJ.

To je započelo pad dotad vladajuće Socijalističke partije Srbije koja je nekoliko meseci kasnije doživela slom i na vanrednim republičkim izborima u decembru.

Simptom/M. M.