Čovek od koga se očekivalo da postane sledeći lider Nemačke je protivotrov za evropsku krizu samopouzdanja, tvrde njegove pristalice.
Fridrih Merc (69) je dobro poznato lice stare garde iz njegove konzervativne partije.
Politički gledano, nikad nije delovao uzbudljivo.
A opet obećava da će Nemačkoj obezbediti jako liderstvo i u roku od četiri godine izboriti se sa mnogim problemima njegove zemlje.
Njegova eksplozivna kandidatura sa strožim pravilima za migrante uz podršku glasova sa krajnje desnice u parlamentu otkriva čoveka spremnog na kocku tako što će prekršiti krupni tabu.
To označava još jedan potpuni raskid sa centrističkim stavom njegove Hrišćansko-demokratske unije (CDU) pod vladavinom bivše rivalke iz stranke Angele Merkel.
Iako Merc na kraju nije uspeo da promeni zakon, poslao je udar groma u predizbornu kampanju pokrenutu padom vlade kancelara Olafa Šolca krajem prošle godine.
Skrajnut od Angele Merkel pre nego što je postala kancelarka, potpuno je napustio parlament da bi se posvetio unosnom nizu korporativnih poslova i bio otpisan kao dojučerašnja vest.
Ali postoji osećaj neizbežnosti u tome što je ovaj 69-godišnji povratnik uspeo da za sebe obezbedi posao za kojim je toliko dugo žudeo.
Bilo je to 23. januara, mesec dana pre vanrednih nemačkih federalnih izbora i ljudi su se okupili u jednom od berlinskih hotela sa pet zvezdica da čuju Merca kako drži govor o spoljnoj politici.
Atmosfera u “plesnoj dvorani” Hotela de Rome nije bila baš naelektrisana, ali je bila daleko od one pre 20 godina, kad je njegova politička karijera doživela preispitivanje.
Merc takođe ima pilotsku dozvolu, a 2022. godine je bio kritikovan zato što je leteo do severnog nemačkog ostrva Zilt privatnim avionom na svadbu kolege političara Kristijana Lindnera.
Dok je izlazio na binu Hotel de Rome, čuo se uljudni aplauz za lidera nemačke konzervativne opozicije CDU, koji su dosledno vodili u anketama.
Visok, vitak u odelu i sa naočarima, Merc odaje utisak smirene, konvencionalne, poslovne ličnosti dok pokušava da projektuje spremnost za preuzimanje vlasti.
Ali stići do te tačke predstavljalo je burno putovanje.
Merc je rođen u zapadnonemačkom gradu Brilonu 1955. godine u cenjenoj, konzervativnoj, katoličkoj porodici.
Njegov otac je radio kao lokalni sudija, baš kao i žena Frederika Merca Šarlota sve do današnjeg dana.
Mlađi Merc se učlanio u CDU dok je još bio u školi.
U intervjuu datom pre 25 godina nemačkom listu Tagesšpigl tvrdio je da imao mnogo razuzdaniju mladost nego što biste mogli da zaključite na osnovu njegovog utegnutog CV-ja.
Među njegovim nestašlucima, opisao je jurnjavu ulicama na motociklu, druženje sa drugovima pred prodavnicom i igranje kartaroške igre Dopelkopf u zadnjoj klupi u učionici.
Tinejdžerska ekipa koju je pomenuo na kraju je završila sa grupom studenata sa kojom su se kolektivno ispišali u školski akvarijum, prema časopisu Špigl.
Vlada izvesni skepticizam prema tome da je Merc kao tinejdžer bio preveliki vragolan.
Bivši drug iz odeljenja rekao je da se nestašno ponašanje mladog Fridriha najčešće prosto svodilo na to da se trudi da njegova uvek bude “poslednja”.
Bilo da su hteli da govore zvanično ili nezvanično, ljudi koji su ga poznavali su mi rekli da voli da popije pivo i da zaista ume da bude zabavan, mada je malo njih moglo to da mi ilustruje nekom anegdotom.
Posle škole je išao da služi vojsku, a potom da studira pravo i oženi se sa koleginicom sa studija Šarlotom Gas 1981. godine.
Njih dvoje imaju troje dece.
Merc je nekoliko godina radio kao advokat, ali ga je uvek privlačila politika i 1989. je izabran u Evropski parlament u 33. godini.
“Oboje smo bili prilično mladi, vrlo sveži i, recimo to ovako, neiskvareni”, kaže Dagmar Rot-Berendt, koja je istovremeno postala evropska poslanica za Socijaldemokratsku stranku Nemačke levog centra (SPD).
Za nju je mladi Merc bio ozbiljan, pouzdan, iskren i ljubazan.
Čak i duhovit – kvalitet koji deluje manje očigledno danas:
“Pretpostavljam da ga je količina modrica u međuvremenu donekle očvrsnula.”
Ali da li je rano u karijeri delovao kao potencijalni kancelar?
“Verovatno bih rekla ne, nema šanse. Ma dajte, mora da se šalite!”.
A opet su svi znali da je krajnje ambiciozan i Merc se uskoro prebacio sa politike EU u nemački nacionalni parlament, Bundestag, 1994. godine.
Počeo je da se penje na lestvici, hvaljen kao talenat u desnoj, tradicionalističkoj frakciji stranke.
“Sjajan je govornik i duboki mislilac”, kaže Klaus-Peter Vilš, član CDU-a u Bundestagu koji ga poznaje više od 30 godina.
“Borac”, kaže Vilš, što dokazuje činjenica da je Merc tri puta pokušao da stane za čelo stranke.
Njegova dva neuspeha, iz 2018. ijanuara 2021. godine, mogu se protumačiti i kao znak njegovih problema da pridobije narodnu podršku.
Ali ranih dvehiljaditih njegove ambicije su prvobitno bile osujećene kad je izgubio od Angele Merkel u borbi za prevlast u stranci.
Merkel, suzdržana kvantna hemičarka sa bivšeg komunističkog istoka, i Merc, preterano samouvereni pravnik sa zapada, nikada se nisu previše dobro razumeli.
Merc ulepšava ovu gorku epizodu u kratkoj autobiografskoj crtici na internet stranici CDU-a, rekavši da je 2009. godine odlučio da napusti parlament da bi “našao mesta za samorefleksiju”.
Njegove godine refleksije obuhvatale su građenje karijere u finansijama i korporativnom pravu, postavši rukovodilac po salama za sastanke u raznim međunarodnim firmama i, navodno, milioner.
Proći će više od decenije pre nego što se bude vratio u parlament, gde je od tada nameravao da sruši centrističku doktrinu konzervativizma u CDU-u.
Istaknuti trenutak političkog raskida usledio je krajem prošlog meseca, kad je Fridrih Merc uspeo da izdejstvuje neobavezujući predlog za stroža pravila o imigraciji, oslonivši se na glasove ultradesničarske Alternative za Nemačku (AfD).
On je insistirao da nije bilo direktne saradnje sa AfD, ali je njegov potez doveo do masovnih protesta i dvaput je osuđen ni od koga drugog već od same Merkel.
Bile su to retke javne intervencije žene koja je vladala Nemačkom 16 godina.
Kritičari kažu da je to bio neoprostiv predizborni gambit od koga će koristi imati samo AfD, ali pristalice insistiraju da je Merc zapravo želeo da na pametan način privuče ljude sa krajnje desnice.
Rizikovao je da će otuđiti umerenije delove glasačkog tela i ranije, glasavši devedesetih protiv predloga zakona koji je obuhvatao kriminalizaciju bračnog silovanja.
Kasnije je objasnio da je smatrao da je bračno silovanje već ionako zločin, ali da se protivio drugim pitanjima u predlogu ovog zakona.
Ankete sugerišu da nije preterano popularan među omladinom i ženama – ali Klaus-Peter Vilš veruje da je način na koji je predstavljen u nemačkim medijima nefer.
“Dolazio je nekoliko puta u moju izbornu jedinicu”, kaže mi on.
“Posle toga su žene dolazile i govorile kako je drag čovek.”
Šarlota Merc mu je takođe stala u odbranu, rekavši za Vestfalenpost: “Ono što neki ljudi pišu o predstavi mog muža o ženama prosto nije istina.”
Ona kaže da je njihov brak primer uzajamne podrške: “Oboje smo vodili računa o poslovima jedno drugog i delili brigu o deci tako da to bude u skladu sa našim profesionalnim obavezama.”
Njegova popularnost se svakako našla na pravoj probi tek na izborima u nedelju, ali su se spekulacije pred izbore manje bavile time da li će pobediti a više time sa kim će ući u koaliciju.
Kakve god bile kritike na njegov račun, jedan diplomata EU mi je rekao da Brisel “s nestrpljenjem iščekuje njegov dolazak”.
“Vreme je da se pođe dalje iz ove nemačke pat-pozicije i da se već jednom pokrene taj motor.”
Simptom/B92/BBC News na srpskom
