Ponekad je bio i težak za saradnju, izričit, isterivao je svoje, umeo je i da grdi i buni se i iskaže svoj stav, umeo je i bude nežan i neodoljiv, šarmantan i sav nekako treperav, kao dečak od devedesetak godina koji je žedan života, ali ne života koji se tako tek životari, nego života posvećenog stvaranju, maštanju, umetnosti. Za Arsu je sve bila umetnost. I gajenje ljutih papričica na prozoru, i osluškivanje prazvukova kosmosa, pećina, mora, i pravljenje pozorišnih iluzija i beleženje trenutaka koje je kasnije pretvorio u memoarsku prozu, i igranje sa idejama i plovidba na čamcu i svedočenje vremena u kome smo se svi zatekli…
Dok smo sastavljali knjigu o stvaranju Bitef teatra, jednu istoriju našeg zvezdanog trenutka pred opšti kolaps, priznajem, izluđivao me je, ali je kroz sve, pa i to da pet godina brusite jedan rukopis, promicala ta njegova neodoljivost i da sve morate da mu oprostite i da ga razumete, jer za njega je sve bio izazov i posvećenje umetnosti do poslednjeg udaha, što pomalo nagoveštava i njegovo ime Arsenije, koje je često u potpisu skraćivao na “ARS” (umetnost).
Otišao je jedan večiti dečak koji je smatrao da je izuzetno važno podeliti i sa drugima neka znanja, neke ideje, neka svoja dostignuća i pustiti ih da (opet u umetnosti i kroz umetnost) žive svoje nezavisne trenutke.
Otišao je Arsenije Arsa Jovanović, autor nekoliko knjiga, reditelj “Korešpodencije”, autor “Vremena fresaka”, brojnih pozorišnih, filmskih, televizijskih i radijskih ostvarenja, jedan od onih koji su iznedrili Bitef teatar, tata jedne Ane i čovek koji je umeo da ceni život kao datost da se stvara.
Bilo je i zadovoljstvo i pomalo jedno luckasto ali nezaboravno iskustvo, družiti se, dopisivati se i razmenjivati ideje sa neponovljivim Arsom, jednim od poslednjih Don Kihota medialnog duha, svedoka jednog dostojanstvenog doba naše umetnosti i kulture.

Simptom