Ovo „poklapanje“, možda čak podjednako, pokazalo se kao razlog što je gledalište Velike scene „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta pre dve večeri bilo ispunjeno do poslednjeg mesta, i to usred odvijanja 58. Bitefa (što nije baš uobičajeno), a u publici je bilo puno upravo pozorišnog sveta, reditelja i glumaca, pa je premijera „Šarlote Kasteli“, uz višeminutne ovacije kojima je ispraćena, po svemu bila teatarski događaj.

Paradigmatsko Krležino delo u kojem se beskompromisno i nemilosrdno razračunava s bogataškom elitom, usponom u društvu, beskrupuloznošću, lažnim sjajem i zločinima trulih bogataša trulih duša, naravno da je pun pogodak za otvaranje nove sezone u bilo kom pozorištu, ne samo u Beogradskom dramskom, jer je glembajevština koju danas živimo još jača od one o kojoj je pisac govorio pre gotovo jednog veka.

To je i ključni razlog, kako za Danas ističe Branislav Mićunović, što je iznova uzbuđen i očaran Krležom, a uzbuđen je i novim angažmanom u Beogradu.

Podsećanja radi, ova psihološko – socijalna drama iz 1929. godine (podeljena u tri čina, Gospoda Glembajevi“, „U agoniji“ i „Leda“), bavi se izmišljenom plemićkom zagrebačkom porodicom, njihovom istorijom, raznim skandalima u koje su bili umešani njeni članovi, sukobima i konačnim sunovratom.

Radnja se događa 1913, godinu dana pre početka Prvog svetskog rata, tokom samo jedne letnje večeri, nakon proslave godišnjice kompanije Glembaj Ltd. U vili starog Ignjata Glembaja, glave porodice i bankara neuništivog u sveopštoj pohlepi, njegov sin iz prvog braka, Leone, raskrinkaće malograđanštinu, nemoral, licemerje, životinske nagone i egoizam sopstvene porodice i svoje maćehe baronice Kasteli, jer živi u lažnom uverenju da je on mnogo bolji čovek od svih njih…

Poslednjih nekoliko godina imali smo prilke da vidimo neke od vaših najuspešnijih predstava koje ste nakon duže pauze režirali u regionu, kao i u nekim pozorištima u Srbiji, i zanimljivo je s kakvim se osećanjem vraćate na beogradsku scenu?

– Mogu reći da sam pravio formalne pauze u mom rediteljskom životu, da tako kažem, jer ja moje zanimanje, i uopšte pozorišna i umjetnička zanimanja, ne podrazumijevam kao profesije. Za mene su one sam život, jer umjetnik ne može da se podijeli na dva dijela, na privatni i profesionalni život, zato što on nema radno vrijeme, on je obuzet – svaki veliki igrač je obuzet nečim, on to misli i kad nije na probi, i poslije probe, slikar misli cijeli život, provodi silne sate u svom ateljeu, isto i kompozitor, i pisac, i svi ostali umjetnici.

Nešto što je bila čarolija koju sam prije nego što ću doći na studije u Beograd, i prije nego što ću ovdje postati profesor na Fakultetu dramskih umjetnosti, bila je upravo ta obuzetost time da živiš dvadeset četiri sata, odnosno, cijeli svoj život sa nekim, nazvao bih to ipak stresom – nešto mora da te „zvizne“ da bi mogao na takvo uzbuđenje da odgovoriš. Mene je Krleža „zviznuo ovoga puta“, kao i Goran Stefanovski u posljednje vrijeme, kao i Aca Popović, i jako mi je drago što sam opet tu – kaže Mićunović, koga u nizu decenija njegove karijere, ali i privatnog života, mnogi ovde doživljavaju i kao našeg sugrađanina.

Zašto smatrate važnim da danas čujemo priču o baronici Šarloti Kasteli, Krležinoj junakinji kojom se do sada niko posebno nije bavio, koja je uvek ostajala unutar njegovog dela zajedno s drugim likovima, a u predstavi vidimo da imate dosta razumevanja, empatije i jedno pozitivno svetlo na nju?

– Prvi razlog je što je to fantastična literatura, a drugi sama baronica Kasteli koja je fantastičan lik, ne po mom ličnom utisku nego objektivno – fascinaciju tom ženom Krleža tretira i kroz druge svoje drame, pogotovu kroz „Gospodu Glembajeve“, a to je ista ženska priča koju nalazimo i u njegovim ranijim djelima, u „Adamu i Evi“, „Vučjaku“. Ličnost Krležine žene opisan tako strasno, promiskuitetno, žene koja je po kvalifikaciji onih koji je okružuju nemoralna, a ona kaže da svoje tjelesno i erotično nikad nije krila, i da je u odnosu na svoje okruženje iskrena i poštena, jako je uzbudljiva i provokativna.

Jer, iz takvog profila te žene, iz njene prošlosti i sadašnjosti, pokazuje se da je ona ipak bolji čovek od svih ostalih oko sebe. Tragično ravnodušnih, kao što je ravnodušan i ovaj svijet, a opasna je ta ravnodušnost koja nas okružuje, opasan je taj nedostatak empatije. Ljudski rod je u jednom surovom, suženom fokusu, na kraju i u pošasti i u stradanju.

Da li Krleža u „Glembajevima“ namerno postavlja stereotip o dva tipa žena – baronicu Kasteli koja je je poročna, pohotna i metafora svih „niskih strasti“, i sestru Angeliku, navodnu sveticu?

– Tačna je to teza da on suprotstavlja dva različita profila žene, a ja sam Kastelicu u predstavi suprotstavljao s njenim okruženjem i prilikama u kojima živi – bezobzirnom borbom za sticanje bogatstva i statusa, s preljubama, lažima, malograđanštinom, zločinima, i takao dalje i tako dalje. Jer, meni taj sukob na nivou Kastelica – njeno okruženje, prezentuje ukupnu sliku društva, i ona je tu katarzičan lik.

Što se Angelike tiče, nije bilo „viška“ da je izdvajam iz grupe, a i za nju mi je bilo važno njeno ukupno okruženje, tako da je ona postala dio ovog projekta kroz ono što je njen profil – sestre benediktanske, koju su Glembajevi takođe dobro izmučili. Ona je snaha Glembejeva, udovica, otišla je iz njihovog doma, a vratila se za jubilej njihove firme, i u tandemu sa Leoneom, kome je ona erotski san iako je dio porodice, ušla je u tragičan obračun sa Šarlotom Kasteli.

Politički i socijalni aspekt drame postavili ste možda i važnijim, ili bar jednako važnim kao i onaj etički i psihološki, i vidimo da nikakvo dodatno „osavremenjivanje“ Krleže nije potrebno – koliko je jaka ta glembajevština koju mi danas živimo?

– Sve je to imperativ ovoga konteksta, samim tim što ne mogu ravnodušno da gledam svijet u kome živim, i što je ovaj komad ta fantastična, ekspresinistička i ubitačna Krležina rečenica, koja je i intimna, i politička, i socijalna, koja je i božja, koja je i osjećanje kataklizme i potpunog kraha. To je njegova literatura, i kud ćeš boljeg pisca za ovo vrijeme nego Krležu. I sljedeći komad koji vjerovatno budem radio biće nešto slično – neću, niti mogu, biti ravnodušan na okolnosti u kojima danas živimo. Jer, sve izgleda da je neko odsvirao početak kraja.

Naša društva, počev do devedesetih i ratova, dobijala su strašne forme i dimenzije – nekima je cilj opravdavao sredstva samo da se beskrupulozno obogate, a nekima, kao što je Krležina junakinja, da prežive, fizički, egzistencijalno, jer su u svim tim promenama i turbulencijama ostajali bez ičega. Koliko vaša empatija prema Šarloti Kasteli možda potiče iz takvih i sličnih primera žena, čije su sudbine neprestano prisutne?

– O tome je riječ – tranzicija, metamorfoza društva kao teme, kao organske teme, ukupno prisutne u svijetu u kome živimo. Ja ne gledam na život iz nekih idealističkih diskursa, ali gledam tako da su o tim temama pisali i američki pisci, pisao je i Šekspir o politici i društvenim kontekstima, pisao je i Dostojevski, i klasicizam, i prvi romani, i ne znam koji romani. I koliko mene moje iskustvo uči, to je da je Krleža bio i ostao dio te velike svjetske literarne elite.

Napisao je „Glembajeve“ 1929, dakle, prije tačno devedeset tri godine, brzo će i jedan vijek, i nevjerovatno je koliko je to današnja, surova, beskompromisna kritika i slika njegovog socijalnog iskustva, njegovog socilalnog angažmana, i njegova priča o Evropi. A mi smo koristili i njegove eseje, dakle, morao sam da tretiram kontekst u kojem radim predstavu i sam taj događaj.

Da li je ta beskompromisna politička i socijalna slika vremena vama lično i najuzbudljivija u Krležinom delu, ili možda neka druga?

– Nema druge, ta slika i taj momenat su razlog ovoj predstavi. Imam satisfakciju ozbiljnu, ne kao rezultat procesa rada, nego tog stepena razumijevanja ansambla u ovoj predstavi. I potrebu pozorišta, Beogradskog dramskog, da uradim jednu takvu ekstatičnu, savremenu temu. To je ono što je uzbudljivo, ja ne vjerujem u pozorište koje nije katarzično, a s pravom da svako ima svoj pogled, i ne negiram ničiji postupak, naprotiv. Ali, zaista ne vjerujem u drugačije pozorište, pa makar se radilo o ne znam kojem žanru. I vodvilj bi morao biti katarzičan i imati neku vrstu aktivizma koji se reflektuje na naše savremene živote.

Bili ste dugogodišnji upravnik Crnogorskog narodnog pozorišta, potom i ministar kulture, i ambasador Crne Gore u Beogradu, ali, uprkos nekim kritikama koje su se u delu crnogorske  javnosti mogle čuti u to vreme, sada se ispostavlja da ste vi bili najuspešniji „prvi čovek“ crnogorskog teatra i kulture. Koliko vam znače takve ocene, a i činjenica da ste uprkos političkom angažmanu sačuvali svoja pozorišna prijateljstva i kontakte, što je retkost, i kako danas vidite kulturnu saradnju između naše dve zemlje?

– Kulturna saradnja ne manjka, i osjećam je kao veliko blago. Ja sam u CNP otvorio vrata cijelom regionu, ono je bilo, govorim o vremenu koje sam prošao, regionalna kuća u kojoj su se umjetnici rado okupljali, dolazila su velika rediteljska imena, velika glumačka imena, veliki pisci, puno publike… Smatrao sam, i poslije kao ministar kulture, i ambasador, da je to dio moje ljudske misije, i da sam možda u istom misionarskom diskursu.

Bez obzira šta čovjek radi, može ostati isti – nije me promijenila, da tako kažem, nijedna „funkcija“, stalno sam radio jedan isti posao u životu. Zvao se on direktor pozorišta, ministar kulture, ambasador ili reditelj, ili profesor glume na Akademiji na Cetinju na kojoj sam danas, to je moje isto biće. Nadam se da je ostavilo temelje, volio bih da je tako, i da je ostavilo traga. To je bila moja ljudska volja i potreba, ja to zovem misijom iste vrijednosti, ne ista vrste, ali istoga cilja.

Sopstveni put

Ne mogu da vas ne pitam kako doživljavate karijeru vašeg sina, reditelja Veljka Mićunovića, koji je krenuo polako, sam, od manjih pozorišnih kuća u unutrašnjosti Srbije, a danas njegove predstave pobeđuju na velikim festivalima, „Očevi i oci“ u NP u Beogradu osvojili su nekoliko Sterijinih nagrada, ili postaju pozorišni događaji godine po ocenama kritičara, poput „Vojnika Švejka“ u Beogradskom dramskom?

– Opet je riječ o tome da su teme razlozi za jednu predstavu, i za neku rediteljsku kreativnu ambiciju, Veljko to odlično prepoznaje. Njegov razvoj tekao je s njegove strane prirodno, on jeste imao okolnosti da iz iste profesije ima i majku i oca, možda su one i otežavale, a on je posmatrao svoj svoj sopstveni put, nikada nije kalkulisao tu okolnost, meni se čini da mu je to nekada bilo stimulativno da u svom radu bude najbolji što može.

A prije nego što će se baviti svojim poslom, razumio je da mu je to pitanje, ne podrška roditelja, nego iskustvena podrška. Kad je stigao do ovih rezultata, svojih, intimnih, ne govorim o nagradama, priznanjima, ona dolaze pa dolaze, nego o tome da je on definisao smisao svoje profesije. A ovu priču završiču time da mi je Veljko u jednom trenutku, duhovito kao što je, i iz našeg odnosa divnog, cjeloživotnog, rekao: Konačno si postao moj otac.

Danas