Vesti koje dobijamo iz Gaze preko prijatelja, porodice i društvenih medija nisu ništa manje sumorne nego pre godinu dana. Njegovi ljudi i dalje vape za pomoć, nadajući se da će ih svet čuti.

Tri meseca je dr Husam Abu Safia, direktor bolnice Kamal Advan u Beit Lahiji, severna Gaza, slao apel za pomoć svetu, dok je izraelska vojska opsedala bolnicu, prekidala snabdevanje, bombardovala je, klala ljude u njenoj blizini i povredila neke od medicinskog osoblja i pacijenata unutra.

U video-apelu objavljenom 12. decembra, dr Abu Safia je požalio: „Sada smo bez ikakvih kapaciteta i pružamo usluge niskog nivoa. Nadam se da ima sluha . Nadamo se da postoji živa savest koja čuje naše molbe i omogućiti humanitarni koridor do bolnice tako da bolnica Kamal Advan nastavi svoj rad na pružanju pomoći.

Ali njegovi vapaji za pomoć ostali su bez sluha. Dan posle Božića, izraelsko bombardovanje je ubilo ženu na ulaznoj kapiji bolnice i pet medicinskih radnika: dr Ahmeda Samoura, pedijatra; Esraa Abu Zaidah, laboratorijski tehničar; Abdul Majid Abu al-Eish i Maher al-Ajrami, bolničari; i Fares al-Houdali, tehničar za održavanje. Šrapnel je razbio lobanju medicinskoj sestri Hasana Dabousa u bolnici, dovodeći njen život u opasnost.

Juče su izraelski vojnici upali u bolnicu i zapalili je, proteravši 350 pacijenata i kidnapovajući dr Abu Safiju i drugo medicinsko osoblje.
Ova užasna vest jedva da je izazvala blesak u međunarodnim medijima; nije bilo reakcija stranih vlada ili vodećih institucija, osim nekoliko bliskoistočnih država i SZO. Izrael je očigledno bio uspešan u normalizaciji svojih brutalnih napada, uništavanja palestinskih bolnica i ubijanja palestinskih pacijenata i medicinskog osoblja.

Takođe nije bilo reakcije sveta kada je ranije ovog meseca, dr Said Joudeh, poslednji preostali ortopedski hirurg u severnoj Gazi, ubijen na putu na posao u bolnici al-Avda koja jedva funkcioniše u izbegličkom kampu Džabalija. Dr Joudeh je bio penzionisani hirurg koji se osećao prinuđenim da se vrati na posao zbog očajnog nedostatka lekara izazvanog ciljanim ubistvima Izraela.

Samo nedelju dana pre ubistva, saznao je da je njegov sin Majd ubijen. Uprkos svojoj tuzi, dr Joudeh je nastavio svoj posao.

Osim što pokušava da istrebi medicinske radnike, izraelska vojska takođe sistematski blokira timove civilne odbrane i vozila hitne pomoći da spasavaju živote na severu, često ih udarajući i ubijajući kada to pokušaju.

I ne ignorišu se samo apeli sa severa.

Cela Gaza je pogođena glađu jer je Izrael dramatično smanjio broj humanitarnih i komercijalnih kamiona koji ulaze u pojas Gaze. Glad je sveprisutna i pogađa čak i one koji možda imaju sredstva da kupe hranu, ali je ne mogu pronaći.

Moj rođak, učitelj UNRVA, nedavno mi je ispričao o svojoj poseti svojoj sestri, koja je bila bolesna i raseljena u Deir el-Balahu. Dok je bio u poseti, nije mogao da spava. Nije jeo hleb 15 dana, ali ga to nije držalo budnim već plač dece njegove sestre koja su molila samo za parče hleba. Očajnički želeći da ih uteši, moj rođak im je pričao priču za pričom sve dok nisu utonuli u san. Ali on je ostao budan, progonjen njihovom i svojom glađu.

Osim hrane, Izrael takođe blokira isporuku preko potrebnog materijala za izgradnju skloništa. Četiri bebe su se već smrzle od početka ovog meseca.

Usred gladi i oštre zime, izraelsko bombardovanje domova i šatora raseljenih nije prestalo.

Dana 7. decembra, daleki rođak, dr Muhamed al-Nairab, izgubio je ženu i tri ćerke kada je izraelska vojska udarila njihov dom u kvartu Šeik Radvan, zapadno od grada Gaze. Dve njegove ćerke, Seli i Sahar, bile su doktorke, pomagale su u spasavanju života. Ne može se više.

Nije bilo odgovora. Kao što su ratni zločini protiv Palestinaca normalizovani, tako su to i palestinska smrt i bol. Ova normalizacija ne samo da utišava njihovu patnju, već i negira njihovu ljudskost.

Ipak, za Palestince, bol gubitka je sve samo ne normalan – on traje, tone u dušu, sirov i neumoljiv, nošen u odjecima onih koje su izgubili, kako unutar tako i izvan Gaze. To je transnacionalni bol, tuga koja prelazi granice i prkosi granicama, vezujući Palestince u egzilu za one koji trpe užase genocida.

U objavi na društvenim mrežama od 3. decembra, novinarka Dajana al-Mugrabi, koja je trenutno raseljena u Egiptu, prikazala je beskrajnu tugu naroda Gaze:

„Naši voljeni ne umiru jednom, umiru mnogo puta nakon stvarne smrti. Osoba je umrla onog dana kada je umrla, pa je ponovo umrla onog dana kada se pokvario sat koji se godinama držao na ruci. Ponovo je umrla kada se razbila šolja iz koje je pila”.

Dok se ovo ponavljanje smrti dešava više od 45.000 puta, čini se da je svet spreman da ode od Gaze. Petnaest meseci nakon ovog genocida, zagovornici i aktivisti širom sveta su uništeni i iscrpljeni beskrajnim razaranjem u Gazi i silnom tišinom i prihvatanjem toga.

Kao domorodački Palestinac i palestinska izbeglica treće generacije, uprkos neizbrisivim tragovima koje je genocid ostavio na duši – tragovima koje vreme ne može izbrisati – odbijam da izgubim nadu. Sećam se reči češkog disidenta Vaclava Havela: „Nada definitivno nije isto što i optimizam. Nije ubeđenje da će nešto dobro ispasti, već sigurnost da nešto ima smisla, bez obzira kako se ispostavilo.”

Simptom/Ajazeera