Surovi rat na neuralgičnoj tački sveta ostavio je već zastrašujuće posledice; smatra se da je od 7. oktobra i terorističkog upada Hamasa u Izrael naovamo odneo preko 40.000 života u Gazi (od čega ogroman broj dece). Pitanja je puno, a odgovora, barem onih pozitivnih malo.

Očekuje li direktnu konfrontaciju Irana i Izraela, te skorašnju odmazdu Irana, kako je i najavio isprva vrhovni vođa Islamske Republike, ajatolah Ali Hamnei, a nakon ubistva visokog vojnog zvaničnika Hamasa u Teheranu, u kom smeru ide bliskoistočni konflikt, kao i treba li da strahujemo od velikog rata apokaliptičnih razmera, za portal “Simptom” odgovarala je poznata novinarka, Ana Otašević.

Ana Otašević (privatna arhiva)

Otaševićeva kaže da se od nedelje, pre dva dana, ne može poreći činjenica da je došlo do širenja sukoba, ali i ukazuje da se čini kako na obema stranama postoji iskušenje da se uđe u sveobuhvatni rat.

“Libanski Hezbolah i izraelska vojska su se u nedelju kratko sukobili, ali regionalni rat od koga se strahuje se nije desio – za sada – a pregovori o prekidu vatre u Gazi se nastavljaju. U nedelju ujutro se činilo da je počeo regionalni rat od koga se strahuje od početka rata u Gazi pre deset meseci. Ali, bombardovanje južnog Libana od izraelske avijacije i pljusak raketa koje je Hezbolah poslao na Izrael svode se na novu ratnu epizodu, ali ne i na sveopšti rat”, ocenjuje ona, ističući da je ovo prvi put da su dve strane mobilisale tako značajna vojna sredstva od početka rata u Gazi što označava početak ove nove faze njihovog sukoba.

Otaševićeva objašnjava da su se sukobljene strane držale klasične “taktike proporcionalnog odgovora”.

“Hezbolah je nedeljama najavljivao da će odgovoriti na ubistvo Fuada Šukra, visokog vojnog zvaničnika šiitskog pokreta, koga je Izrael ubio u vazdušnim napadima 30. jula. To je sada i učinio, ali s namerom da sukob ipak ne izmakne kontroli”, napominje sagovornica.

Kako kaže, na strani Hezbolaha, zbog sve većeg broja žrtava u redovima pokreta tokom poslednjih deset meseci, podstaknuta je želja za osvetom; u isto vreme, u Izraelu se čuju pozivi za pokretanje opšte ofanzive kako bi se slomio libanski pokret, čak i unutar izraelske vlade.

“Krajnje desničarski ministar bezbednosti, Itamar Ben Gvir, javno je prozvao šefa Šin Beta, unutrašnje obaveštajne službe, jedne od tri izraelske obaveštajne agencije, pored Amana i Mosada, koji je upozorio na opasnost po bezbednost Izraela od ekstremističkog jevrejskog terorizma, nakon učestalih napada jevrejskih doseljenika na Palestince na Zapadnoj obali. Ben Gvir mu je poručio da ide da se bori protiv Hezbolaha umesto što kritikuje ministre.”

Kada je reč o pristupu Irana, najmoćnijeg suparnika Izraela u bliskoistočnom regionu, Otaševićeva ukazuje na činjenicu da Iran, i pored toga što je obećao da će odgovoriti na ubistvo lidera Hamasa, Ismaila Hanijea, pre mesec dana u Teheranu, izgleda nije spreman da “pređe Rubikon” i pristupi sveopštoj ratnoj eskalaciji i direktnoj konfrontaciji.

“U krugovima oko vođe Hezbolaha Hasana Nasralaha, kao i u Teheranu, gde se donose najvažnije odluke, nije bilo namere da se pređe Rubikon i uđe u sveopšti rat. U Izraelu je premijer Benjamin Netanjahu odoleo iskušenju da pokrene veću operaciju u Libanu kako bi uništio značajne vojne resurse Hezbolaha. Objašnjenje je da ni Vašington ni Teheran ne žele ovaj rat i to su jasno stavili do znanja”, ističe Otaševićeva.

Osvrnuvši se na stanje rata u Pojasu Gaze, ona kaže da se rat nastavlja nesmanjenom žestinom i sa ogromnim ljudskim i materijalnim posledicama te da bi kraj izraelskog pohoda na Gazu bio “način da se izbegne regionalni sukob”, ali da za sada preovladava “logika rata”.

“Pregovarači su od nedelje u Kairu, uprkos situaciji u Libanu, gde pokušavaju da postignu primirje, za koje su mali izgledi jer ga trenutno ne žele ni Hamas ni izraelska vlada. Američki i arapski pokrovitelji imaju interes da se sukob okonča, ali se pokazalo da to nije dovoljno”, zaključuje Ana Otašević.

Simptom/M. M.