Odgovarajući na pitanje kakve su perspektive dijaloga Beograda i Prištine, Janjić je naveo da prisustvujemo “cikličnoj krizi” koja je poput spirale i da ju je praktično nemoguće zatvoriti na svim nivoima, da je postala ozbiljan bezbednosni izazov, kao i da se na Kosovu izmenila paradigma, u pogledu posmatranja situacije, koja je krajnje različita u Beogradu i kod kosovskih Srba, u odnosu na Albance.

Janjić još naglašava da status Srba na KiM nikad nije bio nedefinisaniji, neuređeniji i neizvesniji nego danas, što vidi kao “direktnu posledicu kraha politike Beograda i Aleksandra Vučića”.

Upitan koga očekuje na mestu vođe dijaloga, odgovara da “to ko će voditi budući dijalog sa strane međunarodne zajednice jeste veoma važno”.

“Ako nema jednog glasa u Kvinti (SAD, Britanija, Francuska, Nemačka i Italija), ako nema saglasnosti, pre svega, Brisela i Vašingtona, onda nema ni ‘uspešnog disciplinovanja lokalnih igrača’. Lokalni igrači, Aljbin Kurti i Aleksandar Vučić će nastaviti ove ‘igre’, jer oni žive od izbora do izbora, od krize do krize”, ističe Janjić, dodajući da su im interesi različiti.

Kod Albanaca na Kosovu je, dodaje, izražena i snažna etnonacionalistička nota i na fonu te mobilizacije javnog mnjenja, svi Albanci su ujedinjeni, bez obzira ko je premijer.

“Čak su mu i produžavali mandat time što nisu tražili izbore, samo da bi se suprotstavljao Vučiću. Situacija Srba je drugačija. Pouzdano se može reći da status srpske zajednice na Kosovu nije bio neizvesniji. To je rezultat kraha Vučićeve politike. On je hteo da ‘zaoštri’, izvukao je Srbe iz institucija, stvorio jedan bezbednosno-institucionalni vakuum, očekivao da ima argumente da se s njime iz međunarodne zajednice pregovara. Niko nije hteo da priča o tome. Jednostavno, Nemačka i Francuska, kao i Kvinta, rešili su da puste Kurtija da nametne, ako treba i policijskim sredstvima, tzv. ‘suverenitet Kosova’ na celoj teritoriji”, objasnio je Janjić i dodao da je to, tzv. suverenitet i na severu KiM danas prosto činjenica, dok je, kako kaže, položaj Srba bolji na centralnom Kosovu nego na severu.

Ciklična kriza koju su, po rečima Janjića, Lajčak i Borelj zvali “konflikt menadžment” poprimila je u jednom momentu i obrise direktnog sukoba i vojne konfrontiranosti Srba sa NATO-om.

On smatra da je krizu trebalo zauzdavati od kada je počela, 2022, i primeniti mere prevencije oružanih konflikata, da se ne bi izrodila u “najteži i najdublji bezbednosni izazov” još od 1999 (2004).

“Rešavanje konflikta i dovođenje u normalnost nije interes nikoga (iz sveta); interes je da se dešava sukob i da se upravlja novim sukobima. Sukob Srba, organizovanih, sa vojnicima NATO-a u Zvečanu i ‘slučaj Banjska’ su tačka nulte tolerancije jer je kriza ušla u nešto što je kredibilitet NATO-a i SAD. Oni sebe vide kao branioce mira u Evropi”, pojašnjava sagovornik, dodajući da od tog momenta praktično “sve što se događa i bude se događalo u narednom periodu Srbi s KiM i Srbija će gledati kao gubitak, a Albanci kao dobitak”.

Kako dalje kaže, ono što ne odgovara mnogima u javnosti jeste činjenica da su Amerikanci i Kvinta uspeli da nametnu Poglavlje 35 u Pregovaračkom okviru Srbije sa EU, a to je Sporazum o putu ka normalizaciji (odnosa Beograda i Prištine), Ohridski sporazum itd.

“Vučićeva politika je propala, sa Zajednicom srpskim opština, sa ucenjivanjem, mnogo je visoka cena toga; na kraju će se bez prisustva Srbije završiti taj potpuni proces dovođenja Srbije i Kosova u istu ravan, u status ravnopravnih suseda. To je domet Vučićeve politike u odnosu na obećanja, kao i na ciljeve Briselskog sporazuma, normalizacije itd.”, zaključio je Janjić.

Simptom/M. M.