Ishod glasanja, nakon drugog kruga 7. jula i izuzetno kratke kampanje, ostaje veoma neizvestan jer se takmiče tri glavna politička bloka: krajnje desničarski Nacionalni skup, centristički savez predsednika Emanuela Makrona i koalicija Novi narodni front koja uključuje levog centra, zelenih i tvrdolevičarskih snaga.

Francuski sistem je složen i nije proporcionalan nacionalnoj podršci nekoj stranci
Zakonodavci se biraju po okruzima. Kandidatu za poslanika potrebno je više od 50% dnevnih glasova da bi bio direktno izabran u nedelju.Ako to ne uspe, prva dva kandidata, zajedno sa bilo kojim drugim koji su dobili podršku više od 12,5% registrovanih birača, idu u drugi krug.

U nekim slučajevima, tri ili četiri osobe prođu u drugi krug, iako se neki mogu odmaknuti kako bi poboljšali šanse drugog kandidata – taktika koja se u prošlosti često koristila za blokiranje kandidata krajnje desnice.

Francuska zabranjuje ekstremno desničarske i radikalne islamske grupe uoči polarizovanih izbora

Očekuje se da će lideri ključnih stranaka otkriti svoju strategiju između dva kruga. Ovo čini rezultat drugog kruga veoma neizvesnim, u zavisnosti od političkog manevrisanja i načina na koji će birači reagovati.

Krajnje desničarski Nacionalni skup, koji je ispred u svim istraživanjima javnog mnjenja, nada se da će uspeti da dobije apsolutnu većinu, ili najmanje 289 od 577 mesta.

Narodna skupština, donji dom, je moćniji od dva doma parlamenta Francuske. Ona ima poslednju reč u procesu donošenja zakona nad Senatom, kojim dominiraju konzervativci.

Makron ima predsednički mandat do 2027. godine i rekao je da se neće povući pre kraja svog mandata.

Ako neka druga politička snaga osim njegovog centrističkog saveza dobije većinu, Makron će biti primoran da imenuje premijera koji pripada toj novoj većini.

U takvoj situaciji – koja se u Francuskoj naziva “kohabitacija” – vlada bi sprovodila politike koje se razlikuju od plana predsednika.

Moderna Francuska republika je doživela tri kohabitacije, poslednju pod konzervativnim predsednikom Žakom Širakom, sa socijalističkim premijerom Lionelom Žospenom, od 1997. do 2002.

Premijer je odgovoran parlamentu, vodi vladu i podnosi predloge zakona.

„U slučaju kohabitacije, politike koje se sprovode su u suštini politike premijera“, rekao je politički istoričar Žan Gariges.

Predsednik je oslabljen tokom kohabitacije, ali i dalje ima neka ovlašćenja nad spoljnom politikom, evropskim poslovima i odbranom jer je zadužen za pregovore i ratifikaciju međunarodnih ugovora. Predsednik je takođe vrhovni komandant oružanih snaga zemlje, i on drži nuklearne kodove.

„Moguće je da predsednik spreči ili privremeno obustavi sprovođenje određenog broja premijerovih projekata, pošto ima ovlašćenje da potpiše ili ne potpiše vladine uredbe ili uredbe“, dodao je Gariges.

Izvor AP