– Karijera reditelja obično je propraćena stresnim periodima, to niko od nas nije mogao zaobići. Ali gledao sam da prođem što ugodnije, u svakom tom koraku. To mi je bila vodilja i dobra pomoć. Ti koraci su se, na taj način, čini mi se, nekako množili a ja sam tu plivao. Gledao sam neke svoje prijatelje, poznate reditelje, kako, iako sjajni u ovom poslu, prilično potresno dožive svaki korak od momenta kad dobiju ideju pa do same realizacije. Rizikuju život! To je preskupo, neke je i koštalo. Kao da su obavezni da ga urade, pa “kako ću, šta ću”… Nisam bio takav. Učili su me zanat a niko me nije učio to kako ću sa svojim osećajima, samo me nešto vodilo i bio sam uvek miran. Pa šta bude, i bude kako treba. Nekada kako zamisliš nekada i ne a opet dobro. Nekad i odlično, kažu. Kad sam samo jednom video da je to neko pravilo, onda vozi!, govorio je, Puriša Đorđević.

Umetnik od koga se moglo i privatno i profesionalno mnogo naučiti a od koga su učili i glumci i kolege reditelji, živeo je svoje dane jednostavno. Umeo je, u periodima kada nije snimao, da živi kako je potrebno, po strani a da ne iskoči iz ritma i svog filmskog sveta, da uvek bude u vremenu, uvek tražen, ne bude zaboravljen.

Govorio je i da se nikada ničega nije plašio. Da nije postojalo ništa što bi ga činilo uznemirenim, i tako je tumačio svoju lepu kondiciju i dug život u devedesetim godinama.

-Govorili su stari ljudi, ako se ne plašiš ničega, nema granice, život ide dalje, možeš doći i do stote ili nekim čudom proći, ali život se ne prekida. Toga nismo svesni a možda i ne treba da budemo. Ja se ne plašim, živim život onako kako je najbolje. Bez mnogo briga.

Poznat je bio i po tome da je znao da posavetuje i ljude koje prvi put vidi i tačno prepozna šta ih muči. Kao neki stari omiljeni guru, imao je dobar pristup ljudima. Pažljivim,    iskrenim i direktnim rečima ih usmeravao onako, kako su i sami , odmah ili kasnije, priznali da je tačno i da im je trebalo.

-Kad si ono, neraspoložen, zapitan, malo izgubljen, ništa strašno, ne znači da si loš, da ti nešto fali. Znači, verovatno, da si malo zalutao i treba da se vratiš sebi. Prvo sebi. Da vidiš gde hoćeš. Pa polako ka tome, ne brzo ali sigurno. I uvek reci šta hoćeš.Ne puštaj da to ostane u tebi. Ne možeš sve sam, mora neko da čuje a ti vidi ko, govorio je Puriša Đorđević, reditelj koji nas je danas napustio, skoro zaokruživši vek svog postojanja u ovo, našoj dimenziji.

Simptom M.P.