Korejski talas se trenutno slavi širom sveta, ali Park Čan-vuk se ne oseća previše slavljenički. Spolja gledano, Južna Koreja deluje kao dobro podmazana mašina koja izbacuje niz svetski osvajajućih hitova pop muzike, kuhinje, automobila, filmova (posebno „Parazit“ koji je dobio Oskar) i TV emisija, kao i Samsungovih ravnih ekrana na kojima se mogu gledati.

Ali Parkov najnoviji film, „Bez drugog izbora“, dostiže vrhunac. On prikazuje savremenu Koreju kao nestabilan pejzaž industrijskog pada, smanjenja broja zaposlenih, nezaposlenosti i muške krhkosti koja već dugo slika svet– bez KPop lovaca na demone koji dolaze da spasu sve.

„Nisam nameravao da to bude realističan prikaz Koreje 2025. godine“, kaže Park, smireni 62-godišnjak. „Mislim da je tačnije posmatrati to kao satiru o kapitalizmu.“

Radnja filma „Bez drugog izbora“ smeštena je u komično običan, ali gotovo bukvalno surov svet proizvodnje papira, gde sveže otpušteni rukovodilac smišlja poremećeni plan da se izbori za novu poziciju ubistvom svojih rivala, što mu prilično loše ide. Ali, moglo bi se isto tako raditi i o industriji zabave, koja je takođe nesigurnija nego što izgleda, sugeriše Park:

„Iako su korejski filmovi i serije toliko globalno trendovski, korejska publika se nije vraćala u bioskope nakon pandemije, a priča se i o tome kako je TV industrija ugrožena. A ovaj pad se dogodio odmah nakon uspeha filmova „Igra lignji“ i „Parazit“. Mislim da je taj jaz sam po sebi veoma ironičan.“

Ironija je u velikoj meri tipična za Parkovu kinematografiju. „Bez drugog izbora“ počinje tako što Man-su (kojeg igra Li Bjung-hun) čestita sebi što ima sve: dobar posao, lepu kuću, voljenu ženu, dvoje dece i dva psa. On dočekuje početak pada, ne shvatajući da to nagoveštava njegov sopstveni pad: za nekoliko dana je na kolenima i moli za posao, pošto su ga otpustili njegovi novi američki šefovi, što ga dovodi do njegovog poremećenog plana ubistva.

Zvuči sumorno, ali je prožeto velikim dozama crne komedije, zajedljivo slepog i nespretnog nasilja, uključujući i besmislenu zaveru da eliminiše jednog od svojih konkurenata tako što će se s njim napiti – putem poznate korejske tehnike poktandžu: čaša viskija potopljena u kriglu piva. Parku ovaj koktel nije bio stran u prošlosti, priznaje on, „ali ga više ne pijem. Shvatio sam da to ne bi trebalo da radim sebi.“

Čak je i naslov filma „Bez drugog izbora“ ironičan: Man-su očigledno ima druge izbore. Mogao bi da se bori za svoje poslodavce umesto za svoje vršnjake. Ili bi jednostavno mogao da se nosi sa siromaštvom – ali će učiniti sve da izbegne gubitak kuće i statusa, posebno unutar porodice.

„Publika očajnički želi da ga bodri i da mu pomogne da pronađe posao, ali u drugim trenucima shvataju da su njegovi izbori pogrešni“, kaže Park. „Ta dva osećanja koegzistiraju, a publika ih menja. To je bio cilj snimanja ovog filma.“

Veća ironija je u tome što je Park praktično zaštitno lice korejskog kulturnog uticaja. On je na vrhuncu korejskog talasa poslednjih 20 godina i, zajedno sa svojim zemljakom, rediteljem filma „Parazit“, Bong Džun-hoom, srušio je barijere za kinematografiju u zemlji. Kao i kod Bonga, Parkovi filmovi su spojili festivalsko priznanje sa komercijalnom privlačnošću, a ne najmanje važan deo je njegov probojni film „Oldboj“, koji je osvojio Gran pri u Kanu 2004. godine i predstavio svetu novi vid živopisne, jezive, iskrivljene, ali tehnički uspešane kinematografije – oličene scenama u kojima protagonista „Oldboja“ otklanja više napadača u borbi u hodniku iz jednog kadra, naoružan samo čekićem, i još jednom u kojoj jede živu hobotnicu.

Park je veoma svestan da veštačka inteligencija dolazi i u njegovu profesiju. „Trenutno ne izgleda tako preteće, ali s obzirom na brzinu njenog razvoja u protekloj godini, veoma sam zabrinut koliko će ljudi u našoj filmskoj industriji zameniti svoja radna mesta veštačkom inteligencijom.“ Brine se za kolege, kaže, „ali sam takođe zabrinut zbog situacije u kojoj nemam drugog izbora nego da prihvatim veštačku inteligenciju – na primer, ako studiji odluče da smanje budžete sa veštačkom inteligencijom.“

Recenzija filma „Bez drugog izbora“ – senzacionalna satira o stanju nacije od Parka Čan-vuka…
.

Simptom/The Guardian