Kao i kod svih ekonomskih podataka, verovatno postoji više od jednog razloga zašto se trendovi napuštanja posla žena i zapošljavanja muškaraca razlikuju. Podaci su mi zapali za oko jer dolaze u vreme kada sve veći broj žena na visoko efikasnim, administrativnim poslovima izjavljuje da preispituje svoj odnos prema karijeri.

U nedavnom članku za Njujork tajms, autorka Isi Lapovski je razmotrila ono što neki nazivaju „pauzom moći“. Nakon godina naginjanja ka karijernom rastu, sve veći deo žena sa fakultetskim obrazovanjem ili radi skraćeno radno vreme ili potpuno napušta posao.

Odluka da ne rade je očigledno finansijski neisplativa za mnoge (ako ne i za većinu) ljudi. I dok je potrebno više podataka da bi se pokazalo koliko je ovaj trend značajan, on se poklapa sa onim što su brojna istraživanja pokazala poslednjih godina: broj žena koje razmišljaju o napuštanju posla ili smanjenju radnog vremena porastao je od Kovida-19.

Šta su mnoge od ovih žena rekle o tome zašto napuštaju posao – i kakav uticaj ovaj trend može imati na napredovanje žena na radnom mestu.

Postoji toliko mnogo  priča koje bi se mogle ispričati o ženama koje nemaju izbora, koje ili ne mogu da priušte brigu o deci ili su među mnogim otpuštanjima koja nesrazmerno pogađaju žene. Ovo nije bila jedna od tih priča.

KK: Kada sam počela da istražujem pitanje žena u biznisu još 2008. godine, sećam se da sam naišla na studiju koja je pokazala da u nekim oblastima više profesionalki napušta radnu snagu nego što joj se pridružuje po prvi put u američkoj istoriji. Kada sam pročitala vaš članak, deo mene je pomislio: „Evo nas opet.“

Da li vaši nalazi samo sugerišu da, koliko god vremena bilo potrebno, društvo ne može ovo da uradi kako treba? Mrzim frazu „ravnoteža između posla i privatnog života“, ali jednostavno ne možemo da shvatimo kako da dozvolimo profesionalkama da rade i imaju decu u isto vreme na način koji je zadovoljavajući i harmoničan za sve?

IL: Mislim da u tome apsolutno nešto postoji, ali za mnoge od ovih žena, nije bilo da su osećale da ne mogu da to postignu. Razgovarala sam sa jednom ženom koja je rekla: „Ako postoji tako nešto kao što je imati sve, ja sam to imala.“ Razgovarala sam sa drugom ženom koja je imala sredstva da angažuje dadilje, i ljudi bi rekli: „Samo nađite drugu dadilju“, i uvek će mi ostati u sećanju kada je rekla: „Ne želim drugu dadilju. Želim svoje trenutke.“

Ne postoji ravnoteža između posla i privatnog života koja će vam pružiti svo vreme sa vašom decom, ako to želite. A neke od ovih žena u mojoj priči nisu majke.

KK: Zašto mislite da se ovaj trend dešava baš sada?

IL: Zaista sam želela da ovaj tekst ispita kako je pandemija uticala na ove trendove. I sama sam to iskusila kao nova mama na početku pandemije. Moj muž i ja smo oboje bili roditelji sa punim radnim vremenom, nismo imali brigu o deci. Pisala sam kao poslovna novinarka o velikom broju žena koje su bile prisiljene da napuste radnu snagu, milionima njih.

I pomislila sam u sebi: „Evo me sa svojim detetom u drugoj sobi i stvarno mi se sviđa.“ Kao neko ko nikada nije razmišljao o povlačenju sa posla, mogla sam da zamislim da svo vreme provodim radeći ovo. Dakle, kao pitanje zasnovano isključivo na podacima, pitala sam se koliko žena od tih miliona žena koje su „prisiljene da napuste“ zapravo donosi svestan izbor, jer su se iznenada našle u poziciji u kojoj su bile izložene kakav bi mogao biti život kod kuće sa svojom decom.

Zanimljivo je da su podaci to potvrdili. Od početka pandemije došlo je do porasta broja žena koje se identifikuju kao majke koje ostaju kod kuće – mnoge od njih kažu da su to učinile zato što su želele da provode vreme sa svojom decom, a ne, na primer, zato što nisu mogle da priušte troškove čuvanja dece.
Došlo je do porasta broja žena koje se identifikuju kao da rade sa skraćenim radnim vremenom od kuće nakon pandemije. Broj žena lidera – majki i onih koje to nisu – napuštao je svoje kompanije rekordnom brzinom, prema studiji McKinsey i LeanIn.

KK: Da li se neka od žena sa kojima ste razgovarali osećala komplikovano zbog toga, s obzirom na ovaj trenutak u kojem sve više slušamo o estetici tradicionalnih žena i gde postoji pritisak protiv inicijativa za raznolikost? Da li je neka od njih smatrala da je, iako je ovo lično pravo vreme za njih da se povuku, za žene uopšte, biti na prvim linijama borbe za posao zapravo mesto gde su bile potrebne?

IL: Da, rekla bih da je ovo bila komplikovana odluka za sve ove žene. Sve su se borile upravo sa tim. Mislim posebno žene drugih rasa. Ono sa čime su se morale boriti je koliko svog života i svoje sreće žrtvujem za ovaj veći cilj kome doprinosim već mnogo godina – naspram toga koliko mogu da uživam u plodovima svog rada.

KK: Da li se neka od njih brinula o tome da li bi bilo moguće da se ponovo vrate svojim karijerama, ako bi to želele?

IL: Da, mislim da su sve te žene bile zabrinute oko toga: „Šta će se desiti sa mojom karijerom dugoročno? Možda bih želela da ovo radim nekoliko godina, ali da li želim da to radim zauvek?“ Tu zaista dolazi do izražaja element pripovedanja. Vidite sve te ispovesti na Linkedinu žena koje stavljaju svoj pečat na ovu odluku i govore: „Ovo je potez koji pravim“, a ne: „Oh, jednostavno ne radim.“

KK: Ovo je ono što ste nazvali „Pauzom moći“.

Simptom/BBC