Glavni partner Srbije u energetici do sada je bila Rusija, zahvaljujući uvozu gasa iz te zemlje i Gaspromovom preuzimanju NIS-a, ali i Kina. Kina je učestvovala u proširenju kostolačke termoelektrane, a predviđene su i brojne druge kineske investicije u oblasti energetike, vredne 2,7 milijarde evra, kako je najavila ministarka Dubravka Đedović Handanović. Najveća od tih najavljeni investicija je i rafinerija nafte u Smederevu, o čemu je NIN već pisao.

Istočna energetska veza, međutim, ovim strateškim sporazumom, mogla bi postepeno da se preseli na Zapad. Tako je pomoćnik državnog sekretara SAD za energetiku Džefri Pajat izjavio da je Sporazum SAD i Srbije o strateškoj saradnji u oblasti energetike “ekstremno važan korak u produbljivanju saradnje dve vlade, ali i podsticanju saradnje privatnih sektora dve zemlje”, te dodao da je reč o krovnom sporazumu koji je opisao kao “prazno platno na koje se može slikati po želji”.

To “slikanje po želji” zapravo pokazuje da nije u pitanju sporazum koji donosi nešto opipljivo, kakvi su sporazumi sa Rusijom o ceni gasa ili Kinom o energetskim investicijama, ali kako za NIN kaže Predrag Petrović, direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, radi se o nekoj vrsti početnog koraka i slanja signala kako su SAD spremne da pruže ruku Srbiji.

“Srbija spremna za strateško partnerstvo”
Tako nešto, političko približavanje Beograda i Vašingtona, nagovestio je i ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić, koji je na forumu Pupin inicijative u glavnom gradu SAD rekao da je “Srbija potpuno spremna za strateško partnerstvo sa SAD”, naglasivši da je jasno da je Srbija na uzlaznoj putanji kad su u pitanju njeni odnosi sa ključnim igračima.

“Zaključili smo ugovor sa EU o strateškom partnerstvu u održivim sirovinama koji će ojačati našu poziciju u SAD. Potpisali smo sporazum sa SAD o strateškom partnerstvu u energetici. To je od nemerljive važnosti ne samo u energetici, već za pozicioniranje Srbije u inostranstvu. Nedavno nam je u poseti bio francuski predsednik i proširili smo naše kapacitete u odbrani i to pomoću evropskih partnera. Sve to ima ekonomske i političke implikacije”, rekao je Đurić.

Dodao je da je predmet diskusije bilo otvaranje strateškog dijaloga između Srbije i SAD

“Jedva čekam da to počne da se dešava, potpuno smo spremni. Verujem da Srbija može da doda vrednost Evropi pomoću naših partnerstava sa zemljama koje nisu samo u Evropi. Već neko vreme pomogli smo borbu za nezavisnost nekih afričkih i azijskih nacija, imamo i dobru vezu prijateljstava po Latinskoj Americi. Otvoreni smo da pomognemo u partnerstvu nekih američkih i evropskih država da i oni postignu zajedničke pozitivne ciljeve u tom pravcu”, naglasio je Đurić.

I Stejt department je u svom saopštenju povodom potpisivanja govorio o strateškom partnerstvu Srbije i SAD:

“Sporazum će omogućiti američkim kompanijama da više investiraju u energetski sektor u Srbiji i im omogućiti da se ravnopravno takmiče na tržištu, a ojačaće i strateško partnerstvo dve zemlje”, saopšteno je pošto su Marko Đurić i podsekretar SAD za ekonomski rast, energetiku i životnu sredinu Hoze Fernandez stavili potpise na dokument.

Američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil, govoreći o ovom sporazumu, fokusirao se na njegov ekonomski deo, rekavši da je “od izuzetnog značaja za budućnost srpske privrede, za budućnost samih Srba i za budućnost celog regiona”. Ali, dodao je i kako “nema sumnje da će Srbija biti deo EU.

“Ako su želje Srbije da pristupi, Srbija će to uraditi”, rekao je Hil.

Sa druge strane, Tomas Kantrimen, penzionisani američki diplomata, nekadašnji pomoćnik državnog sekretara, smatra da je američko-srpski strateški sporazum značajan, ali da se njegov značaj već sada preuveličava.

“Ovo nije savez, nije trajno ekonomsko partnerstvo. To je tehnički sporazum na osnovu kog će SAD i Srbija sarađivati u vezi sa određenim energetskim pitanjima”, rekao je on za Glas Amerike.

Kantrimen tvrdi da po pitanju smanjenja zavisnosti od ruskog gasa predsednik Srbije Aleksandar Vučić “izuzetno vešto pokušava da izbalansira odnose sa Rusijom i Zapadom”. Ipak, zaključuje da je bez obzira na ruski gas, ekonomska budućnost Srbije – na zapadu.

“Ne vidim da Vučić pokušava da se odmakne od Rusije ali je spoznao ono što su spoznale i sve članice EU – da je politički i strateški opasno oslanjati se na uvoz energenata iz Rusije. Ovaj sporazum sam po sebi ne određuje da li će Srbija kupovati manje gasa od Rusije, a više od drugih izvora. Ali mnogo pre sporazuma, Srbija je počela proces izgradnje opcija da smanji zavisnost od ruskog gasa”, rekao je Kantrimen.

Da reč Vašingtona ima težinu u Briselu nije novost, a jasno je i da energetika ima veoma važan uticaj na geopolitičke odnose, pa i na poziciju Srbije.

Predrag Petrović objašnjava da energetika ima važnu ulogu u toj oblasti jer direktno utiče na ekonomiju neke države

“Ukoliko je cena energenata niža, onda će ekonomija te države da bude snažnija. Ako je viša, neće moći da bude konkurentnija na tržštu”, kaže on i ukazuje na primer Nemačke, koja je uvozila gas iz Rusije po veoma povoljnim cenama do rata u Ukrajini.

Zapad od početka invazije Moskve na Ukrajinu insistira na diversifikaciji snabdevanja energentima u zemljama koje su visoko zavisne od Rusije u uvozu gasa ili nafte kako bi, sa jedne strane, oslobodio te zemlje zavisnosti i ruskog uticaja, ali i kako bi uticao na manju zaradu Moskve koja bi novac mogla da koristi za rat.

U sličnoj situaciji je i Srbija, a naši zvaničnici već duže govore o diversifikaciji izvora energije

Tako je ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović ranije rekla da se Srbija, nakon završetka izgradnje interkonekcije sa Bugarskom krajem prošle godine, fizički povezala sa izvorima gasa iz Kaspijskog regiona i terminalom za tečni prirodni gas u grčkoj luci Aleksandropolis. Ona je kazala da je Srbija već rezervisala 300 miliona kubnih metara gasa godišnje iz tog terminala i dogovorila isporuke do 400 miliona kubnih metara gasa godišnje iz Azerbejdžana do 2026. godine, koje nakon toga mogu biti i tri puta veće. Na taj način, smanjuje se zavisnost od uvoza ruskog gasa, a sa Moskvom tek treba da bude dogovoren novi aranžman, budući da postojeći ističe u martu sledeće godine. Zbog toga je nedavno i ruski predsednik Vladimir Putin pozvao srpskog kolegu Aleksandra Vučića da prisustvuje samitu BRIKS-a u Rusiji, stavivši ga, po svemu sudeći, u nezgodnu poziciju da li da bira blisku saradnju sa zapadnim zemljama, ili povoljnu cenu ruskog gasa, od kog u velikoj meri zavisi srpska privreda. Govoreći o strateškom sporazumu sa SAD, rekla je da je on važan i zbog predstojeće energetske tranzicije, kao i da postoji veliko interesovanje kompanija iz Amerike za ulaganje u obnovljive izvore energije u Srbiji.

O diversifikaciji je govorio i Džefri Pajat, koji je posebno podvukao da je ona “ključ bezbednosti”.

“Mislim da je najvažnija stvar koja se desila u pogledu želje predsednika (Srbije Aleksandra) Vučića da diversifikuje snabdevanje energentima ono o čemu sam govorio – investicija Srbije kao kupca u projektu za tečni prirodni gas u Aleksandropolisu,. najava da američka gasna kompanija učestvuje sa 25 odsto kao partner u tom projektu, i spremnost američkih gasnih izvoznika da igraju još važniju ulogu u jačanju energetske diversifikacije širom Evrope”, kazao je Pajat i dodao da su SAD zainteresovane da se saradnja produbi i u oblasti kritičnih minerala, kakav je litijum, oko čijeg se iskopavanja srpsko društvo već mesecima spori.

Kako za NIN objašnjava Predrag Petrović, ako jedna država zavisi isključivo od jednog izvora snabdevanja energije, onda ta druga država koja ga obezbeđuje može da je uslovljala ne samo ekonomski, finansijski, nego može da traži i neke političke ustupke.

Tako bi taj Pajatov “ključ bezbednosti” zapravo mogao da znači lagano odvajanje Srbije od uticaja Rusije.

Cilj Zapada – smanjiti zavisnost Srbije od Rusije
Predrag Petrović kaže za NIN da će strateški sporazum, ako donese opipljive rezultate, svakako pomoći u diverzifikaciji izvora snabdevanja

“To i jeste jedan od ciljeva Zapada, da pomogne svim državama da diverzifikuju svoje izvore snabdevanja, odnosno da se odvoje od zavisnosti prema Rusiji”, objašnjava on.

Da postoje nagoveštaji u tom pravcu, odnosno “skretanju Srbije na Zapad”, može se naslutiti i iz drugih strateških sporazuma, koje je pominjao Đurić, kakva je i kupovina “Rafala” od Francuske, umesto tradicionalnih ruskih “Migova”, ili razgovori sa Francuskom (a strateški sporazum sa SAD bi mogao da omogući i sa tom zemljom) o potencijalnim nuklearkama u Srbiji, iako je Rusija jedan od najvećih izvoznika nuklearne tehnologije.

Petrović kaže da sve to može da promeni balans snaga kada je Srbija u pitanju, ali dodaje i da trenutno Rusija ne može nešto značajnije da uslovljava Srbiju, jer je dosta vezana za rat u Ukrajini i dosta resursa i snaga troši na na taj sukob.

“Ona će nastojati svakako da zadrži svoj uticaj u Srbiji, pre svega obnovom ugovora o snabdevanju gasom koji ističe. Moskva će taj način pokušati da zadrži uporište svog uticaja u Srbiji, kako ne bi izgubila u potpunosti Srbiju na listi svojih saveznika”, kaže on.

Ipak, kako dodaje, sami strateški sporazumi neće biti dovoljni za potpuni ulazak Srbije na Zapad

“Za ulazak Srbije u EU glavni princip je da država koja postaje članica EU treba da poštuje određene standarde i to je najproblematičnija stvar sa ovom vrstom približavanj vlasti Aleksandra Vučića ka Zapadu. Zapravo radi se o nekoj vrsti trgovine bezbednosnog režima za demokratiju. Vlast je već nekoliko godina, odnosno od rata u Ukrajini, izložena i pritisku da smanji odnose i veze sa Rusijom. I na ovaj način oni pokušavaju zapravo da smanje taj pritisak. Dakle, ako bismo govorili o strateškoj reorijentaciji Srbije ka Zapadu, to bi podrazumevalo zapravo da Srbija otpočne i sa sprovođenjem reformi koje bi obezbedile vladavinu prava i funkcionisanje demokratije, što u ovom momentu nije slučaj“, kaže Petrović i dodaje da Zapad u ovom trenutku žmuri na jedno oko kada su demokratski standardi u pitanju, jer u svojoj transakcionoj spoljnoj politici želi da dobije ono što mu je bitno i do čega mu je stalo.

Petrović smatra da su u pitanju kratkoročni transakcioni odnosi, gde vlast u Srbiji sa jedne strane dobija neku vrstu podrške ili odsustva dodatnog pritiska, dok će Zapad, sa druge strane, dobiti, na primer, municiju za Ukrajinu, možda litijum i ispuniti slične svoje interese.

Simptom/NIN