Međutim, za arhitektu Seba Kujumžijana koji i pored svoje velike plate mora da štedi na namirnicama, kao i mnoge druge, to nije slučaj. On živi u malom jednosobnom stanu u Londonu koji je u njegovom vlasništvu, a kako kaže, njegov kvalitet života ne odgovara onome što bi se očekivalo s obzirom na njegovu platu.

“Zarađujem više nego pre, ali osećam se siromašnije nego ikada”, priča Kujumžijan.

Ovo možda zvuči čudno većini stanovništva koja zarađuje znatno manje od 120.000 evra na godišnjem nivou. U realnosti, prema Zavodu za nacionalnu statistiku, prosečna plata u Velikoj Britaniji iznosi oko 43.000 evra i varira u zavisnosti od regiona, pogoršavajući se van Londona.

Ipak, kako tvrdi Majk Sevidž, profesor sociologije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka, činjenica je da i taj mali procenat najplaćenijih oseća pritisak, što je simptom intenzivnih klasnih podela.

Drugim rečima, dok se bogati bore da idu u korak sa inflacijom i rastućim troškovima života, njihove poteškoće osvetljavaju koliko je situacija tek loša za ostatak naroda. Doktor Sevidž je pomogao da se sprovede najveće istraživanje o društvenim klasama u modernoj istoriji Velike Britanije i kaže da je situacija hitna.

“Ljudi koji se stvarno bore s troškovima života i inflacijom su oni koji su loše plaćeni, žive u nesigurnim uslovima i sa dugovima. To što ljudi sa srednjim i čak visokim prihodima osećaju pritisak zbog inflacije, znak je nesigurnosti koji oseća veliki broj ljudi”, priča Sevidž za Independent.

“Ako se hipoteka poveća, možda ću morati da prodam kuću”
Visoko plaćeni su svesni kako njihovo žaljenje može biti protumačeno.

“Zvuči tako privilegovano. Ne tražim saosećanje, ali takođe pokušavam da objasnim ljudima da se ni ja ne osećam sigurno sa svojim primanjima”, kaže Kujumžijan.

Lea Tarner, samohrana majka koja je odrasla na imanju i napustila školu sa 16 godina, slaže se sa njim. Ova 39-ogodišnjakinja ne uklapa se u tipičnu priču o visokim prihodima jer je prebrodila izazove i nakon života na socijalnoj pomoći izgradila multimilionsku kompanija pod nazivom “D Holt” tokom pandemije.

“Veoma sam srećna što sam sada u dobroj ekonomskoj situaciji, jer to nije nešto što mnogo ljudi može da kaže. Međutim, nije kao da mogu da se opustim, i dalje moram da održavam svoje prihode ili ono što sada imam u životu više neće biti pristupačno”, priča ona.

Tarner je, kako kaže, godinama štedela i planirala da kupi kuću u Mančesteru, a ove godine, hipoteka na kuću je porasla za čak 400 evra mesečno.

“Ako se još poveća, možda ću morati i da je prodam”, priča Tarner.

Kumulativni efekti inflacije igraju veliku ulogu, a prema Zavodu za nacionalnu statistiku, plata od 120.000 funti 2000. godine, ekvivalenta je plati od 64.230 evra u septembru 2024. godine, u smislu njene vrednosti i kupovne moći.

Institut za fiskalne studije izvestio je da stopa inflacija za namirnice takođe porasle u proseku za 26,6 odsto za nešto više od dve godine, a njen efekat varirao je u zavisnosti od prihoda domaćinstva. Efektivno, rastući troškovi svega znače da svi dobijaju manje za svoj novac.

Iako je Tarner iskusila nesigurnost života na ivici siromaštva, kaže da “zarađivati 120.000 evra godišnje definitivno ne znači da ste bogati”. Na primer, očekivala je da će moći lako da priušti novu kuhinju, što se ispostavilo netačnim.

“Idem na pristupačan odmor jednom godišnje, na ista mesta koja sam već posetila. To nije luksuz. Ne letim prvom klasom, ne idem na jahte, niti odsedam u hotelima sa pet zvezdica. Ne kupujem dizajnersku odeću ni za mene ni za mog sina, često kupujem polovnu odeću onlajn. Postoje određene stvari u mom životu koje su unapređene, ali ne mnogo”, objašnjava Tarner.

I Kujumžijan i Tarner su svesni da su u boljoj situaciji nego mnogi,  ali dok povećanje jednog računa može biti manja smetnja za relativno bogate, kada svi računi koji porastu istovremeno mogu ih staviti u sličnu situaciju kao ljude sa mnogo manjim prihodima. Iako imaju veća primanja, nakon plaćanja poreza, školarina, stanova i računa, ne ostaje im mnogo novca.

“Radim 50 do 70 sati nedeljno, a stojim u mestu”
Kujumžijan navodi i kako su mu hipoteka i računi za energiju udvostručeni, dok su troškovi namirnica utrostručeni. On je zbog straha od raka uplatio i privatno zdravstveno osiguranje, koje je takođe poskupelo.

Za Kujumžijana još jedan razlog za brigu je penzija. Trenutno ulaže 1.300 evra mesečno u penzioni fond, ali pošto je tek pre tri godine počeo da zarađuje veće iznose, izračunao je da će morati da ulaže 3.500 mesečno da bi se penzionisao sa 68 godina i imao penziju od 71.000 evra godišnje.

“Ja kao arhitekta ne bih mogao da priuštim sopstvenu uslugu. San mi je da jednog dana mogu sebi da priuštim nekoga poput mene“, priča on, i dodaje da su mu kvalitet života i balans između posla i slobodnog vremena dosta lošiji nego kada je zarađivao duplo manje. Čak je započeo da pravi ručno rađene stolove za svoju firmu u slobodno vreme.

“Moram da radim između 50 i 70 sati nedeljno, a i dalje se osećam kao da stojim u mestu. Znam da to zvuči smešno, ali paranoičan sam u vezi sa penzijom, pogotovo kada pogledam prijatelje ili članove porodice i vidim kako su se oni nosili sa tim“, zaključuje on.

Viktorija Haris, stručnjak za investicije, kaže da struktura poreskog sistema znači da oni koji zarađuju nešto više od šest cifara osećaju najveći teret. To naziva “poreska zamka od 60 odsto“, termin koji se koristi za ukidanje poreske olakšice za one koji zarađuju između 120.000 i 140.000 evra. Ovo znači da mogu plaćati porez i do 62 odsto.

Veća plata može dovesti i do “inflacije stila života”, što znači da što više zarađujete, to više trošite, birajući skuplje verzije istih stvari koje biste prethodno kupili po nižoj ceni.

Simptom/Independent