U ranim jutarnjim satima 17. februara 2021. godine, Albert Daglas (58), britanski biznismen, puzao je duž nje, tražeći put. Daglas, koji je vitke građe, nosi naočare i ima širok, iskren osmeh, nikada nije očekivao da će se stvari ovako završiti. Bio je primoran da napusti svoj dom na dubaijskom Palm Džumeiri, arhipelagu u obliku drveta okruženom luksuznim kućama, i da se sakrije. Obično bi se vozio u Rols-Rojsu, sada je bio u pikapu, a vozili su ga krijumčari ljudi. Prevezli su ga do ivice granice Al Aina, koja se graniči sa Omanom, usred noći. Bilo je neverovatno, zaista, koliko brzo život koji je nekada vodio može da ispari. Sve što je sada bilo važno bilo je da se pređe na drugu stranu te ograde.

Nekoliko nedelja ranije, Daglas je sedeo kod kuće, gledajući svoju žalbu Vrhovnom sudu putem video-linka. Dubaijske vlasti su ga progonile zbog dugova koje je napravila kompanija njegovog sina Volfganga Daglasa, a dok je Volfgang bio u Velikoj Britaniji, Albert je uhapšen. Albertu je pretila kazna od 2,5 miliona funti i trogodišnja zatvorska kazna – ovo je bila njegova poslednja šansa za pomilovanje. Oduvek je verovao da će istina pobediti, ali dok je posmatrao kako se saslušanje odvija, vera u sistem ga je napustila. Odlučio je da se sakrije u stanu prijatelja dok razmatra svoje mogućnosti. Ubrzo je postalo jasno da ih nema. „Tada sam odlučio da odem“, kaže on. „Nisam to ostavio za poslednji minut, već za poslednju sekundu.“

Plan za bekstvo je aktiviran. Ubrzo se Albert kretao ka granici, menjajući automobile usput. Smestili su se u obližnjem selu da sačekaju sumrak. Dok se približavao ogradi, pokušavajući da pronađe rupu koja je unapred isečena, činilo se da sve ide glatko. Onda su mir pustinje prekinuli vika i pucnjava. Crvene tačke su bile posute po Albertovom telu – laserski nišani sa oružja vojnika UAE koji su mu se približavali. Volfgang, koji je pratio situaciju iz svog doma u Kensingtonu, u Londonu, pozvan je na telefon jednog od krijumčara ljudi sa druge strane ograde. Sada su pucnji pucali niz žicu. Pre nego što je mogao da shvati šta se dešava, telefon se ugasio. Napolju u pustinji, vojnici su okružili Alberta. Molio ih je da ne pucaju. Kapuljača mu je navučena preko glave.

Albert ne zna gde je odveden (njegova porodica veruje da je to bila vojna baza), ali se našao u mračnoj, prljavoj ćeliji. Kaže da je bio svučen, šamaran, lišen sna i ispitivan nekoliko dana. Više puta su ga pitali za detalje o krijumčarima. „Nisam krio informacije“, kaže on. „Nisam imao odgovor. Zato su me tukli i mučili.“ Albert je zatim odveden u centralni zatvor Al Ain u Abu Dabiju. Dok je bio tamo, tri stražara su ušla u njegovu ćeliju. Dok su otišli, bio je bez svesti. Glava mu je bila „udarena kao fudbalska lopta“; rame mu je bilo teško slomljeno. Albert, koji se i dalje budi vrišteći zbog tog iskustva, seća se stanja potpunog šoka. „Samo pretpostavite da će prestati“, kaže on. „Ne prestaje, ali samo mislite da će prestati, i, u osnovi, nakon toga, mislite da ćete umreti.“

Njegova priča pokreće neprijatna pitanja o prirodi odnosa između Velike Britanije i UAE.
O prirodi celog sveta.

U Londonu, Volfgang je bio u haosu. Bez ikakvog načina da direktno kontaktira Alberta, aktivirao je svoje kontakte u UAE da ga potraže. Njegova prva pomisao bila je da su pucnji došli od krijumčara, a ne od vojnika. Čuo je da ljudi bivaju ubijeni i bačeni u jarke duž granice i organizovao je potragu duž linije kako bi pronašli telo. Zvali su bolnice, čak i policiju, ali ništa. Prolazili su dani, nedelja. Dok je Volfgang grozničavo tražio, Albert je bio u samici. Prošlo je oko 10 dana kada je Volfgang primio telefonski poziv sa nepoznatog broja u UAE. „Sine“, Albertov glas se čuo kroz slušalicu, zvuk vike i vriske odjekivao je u pozadini, „Nisam dobro.“

Dubai je oduvek bio mesto u koje bežite ili od kog bežite

Sukobljene vizije grada – ona koja se širi na društvenim mrežama i njegova složena stvarnost – nikada nisu bile izraženije nego poslednjih nedelja, njegova netaknuta fasada probijena je iranskim raketama, što je dovelo do toga da se emigranti, turisti i mnogo oklevetana „klasa uticajnih ljudi“ bore za letove iz zemlje. Sukob je poljuljao ideju da su UAE ostrvo stabilnosti na Bliskom istoku, umanjujući njihovu privlačnost za strance. Takođe je razotkrio stepen do kog njihov javni imidž strogo kontrolišu njegovi vladari.

Influenseri – kojima je od 2025. godine potrebna vladina dozvola – kao i opšta populacija, upozoreni su da se suočavaju sa novčanim kaznama ili zatvorom zbog deljenja snimaka iz „nepoznatih izvora“. Dvadeset jedna osoba – uključujući 60-godišnjeg britanskog turistu – navodno je optužena u vezi sa deljenjem sadržaja vezanog za napade.

Pre američko-izraelskog rata protiv Irana, procenjenih 250.000 britanskih iseljenika živelo je u UAE, a taj broj je značajno porastao poslednjih godina. Većina živi u Abu Dabiju ili Dubaiju, pri čemu je ovaj drugi najagresivnije reklamiran od sedam emirata. UAE su, za mnoge, dobrodošlo mesto za odmor od visokih poreza, raspadajućih javnih usluga i lošeg vremena kod kuće. Zanemarite kriminalizaciju homoseksualnosti; odsustvo političkih stranaka; činjenicu da oženjene žrtve seksualnog napada mogu biti krivično gonjene za vanbračni seks; ili činjenicu da gradska mreža kamera za prepoznavanje lica zasnovanih na veštačkoj inteligenciji i biometrijske identifikacije čini jednu od najnadgledanijih lokacija na svetu.

U poslednje vreme, ekonomska vitalnost Dubaija postala je štap kojim se može pobediti Velika Britanija, posebno od strane onih na političkoj desnici

Nik Kendi, investitor u nekretnine i blagajnik kompanije Reform UK (koja je nedavno pokrenula luksuzni projekat nekretnina vredan 2 milijarde dolara u UAE), rekao je za National da Dubai ima „sve sastojke koji su vam potrebni da napravite savršen kolač… imate nizak nivo kriminala, niske poreze, odličan kvalitet života“. Nakon što su iranske rakete pale u martu, rekao je da se i dalje oseća „bezbednije u Dubaiju nego u Londonu Sadika Kana“.

Realnost je da su oni koji dolaze u UAE da obavljaju posao jedinstveno ranjivi. Dug se često tretira kao krivično delo, a neplaćen ček – čak i spor oko cene taksi karte – može vas dovesti u zatvor. Moć je koncentrisana unutar manjinskog stanovništva Emirata, a pravni sistem može biti oružje protiv stranaca koji padnu u nemilost. Godine 2023, laburistička koleginica Helena Kenedi KC nadgledala je izveštaj o utvrđivanju činjenica o „stvarnim troškovima poslovanja u UAE“. U njemu je navedena „zabrinutost u vezi sa krivičnopravnim sistemom… posebno uticajem… na državljane koji nisu državljani Emirata“ i „značajno odstupanje“ između javne slike Dubaija i predstavljenih dokaza.

Jedan od najnečuvenijih slučajeva jeste slučaj britanskog investitora u nekretnine Rajana Kornelijusa i njegovog poslovnog partnera Čarlsa Ridlija, koji su zatvoreni 2008. godine nakon osude za prevaru u vezi sa kreditom od Dubai Islamske banke

Dobili su kaznu od 10 godina zatvora, dok je banka zaplenila imovinu vrednu 1,6 milijardi dolara – tri puta veću od vrednosti prvobitnog kredita – uključujući i Kornelijusovu porodičnu kuću u Londonu. Godine 2018, njihova kazna je produžena za dodatnih 20 godina. Od tada su tamo ostali.

Ove opasnosti nisu pomenute u najnovijim smernicama vlade Velike Britanije o riziku poslovanja u inostranstvu u UAE. Prethodne smernice (koje su povučene 2020. godine) išle su samo toliko daleko da su priznale da zemlja može biti „zahtevno i ponekad frustrirajuće tržište za poslovanje“.

https://www.instagram.com/reel/DWop6f9ipHI/?utm_source=ig_web_copy_link&igsh=NTc4MTIwNjQ2YQ==

Simptom/The Guardian