O njemu postoji sijaset legendi i mitova, koje su se prenosile s kolena na koleno, što je doprinelo njegovoj popularnosti.
Među njima je i činjenica da je Sveti Nikola bio „običan” i da se njegova dela nisu vezivala za čuda, objašnjava Adam Ingliš, američki profesor hrišćanske teologije i filozofije, za BBC na srpskom.
„U njima nije bilo božanskog, već je radio sve što svako može da čini i sa čime su ljudi mogli da se povežu – bio je jedan od nas.
„Sveti Nikola je zato najpopularniji hrišćanski svetitelj, iako ga nema u Bibliji i ne pominje se ni u jednoj drugoj religiji”, dodaje Ingliš, autor knjige „Svetac koji je hteo da bude Deda Mraz: Pravi život i iskušenja Svetog Nikole iz Mire”.

Rođen je oko 260. godine nove ere, u gradu Patara, današnjoj Turskoj, a nekada u sklopu Rimskog carstva.

Odrastao je u religioznoj porodici i sam je bio naklonjen veri, ali je hrišćanstvo tada bilo nezakonito, objašnjava Ingliš.
Antički narodi su bili mnogobošci, a hrišćanstvo je predstavljalo verovanje u jednog boga, zbog čega su rimske vlasti hrišćane tretirali kao protivnike države.

Dekreti cara Dioklecijana, tadašnjeg vladara, dodatno su pospešivali netrpeljivost prema hrišćanima i njihov progon.

Među zatvorenicima je navodno bio i Nikola, koji je pušten na slobodu za vreme cara Konstantina Velikog, piše enciklopedija Britanika.
Konstantin je doneo Milanski edikt, kojim je uspostavljena verska tolerancija hrišćana u Rimskom carstvu, kako bi se rešila verska neslaganja.
Organizovan je i sabor u gradu Nikeji (današnja Turska), 325. godine, što je bila prekretnica i u rimskoj i u hrišćanskoj istoriji.
Prvom Nikejskom saboru je, prema pisanju Britanike, vrlo moguće, prisustvovao i Nikola.
On će, u međuvremenu postati i arhiepiskop grada Mire (nedaleko od rodne Patare), gde je do smrti 343. godine i živeo.

„Uglavnom su ga opisivali rečju pastor.”

„Prozvali su ga svecem posle smrti, takva je bila tradicija, ali on nikada zvanično nije proglašen svetiteljem”, objašnjava profesor Ingliš.

Grad Mira se nalazio uz važne trgovačke i brodske puteve i predstavljao je značajnu tačku u Rimskom carstvu.
„Tako su i nastale priče o Svetom Nikoli kao zaštitniku moreplovaca koji im pomaže tokom oluje i nevremena na okeanu.
„Zato su, veruje se, i nosili njegovu sliku (ikonu) tokom plovidbe, kao vid amajlije”, priča Ingliš.
Ti brodovi su pristizali do raznih krajeva sveta, a sa njima se prenosila i priča o svecu koji štiti od bure, što je doprinelo njegovoj popularnosti, ukazuje profesor.
„U antičkom periodu niste imali mobilne telefone i internet, već su se vesti prenosile usmeno.
„Mornari i trgovci su najviše putovali i tako su širili informacije – od mesta do mesta”, dodaje profesor.

Osim što je, prema verovanju, pomagao putnicima da prebrode burne talase, veruje se da je štitio i sugrađane malog antičkog mesta.
Tokom velike suše i nemaštine koja je pogodila tu oblast, navodno je pregovarao baš sa trgovcima koji bi pristizali u luku kako bi obezbedio hranu za meštane.
„On je brinuo o ljudima i zalagao se za dobrobit zajednice, zato ga ljudi i danas vole”, veruje američki profesor.
Kada su mu preminuli roditelji, Nikola je odlučio da nasleđeni novac razdeli siromašnima.

U Miri je, prema predanju, tada živeo otac sa tri ćerke na rubu egzistencije.
Sveti Nikola je odlučio da im pomogne i kroz prozor im je ubacio vreću novca, da ga niko ne vidi.
Čovek je sumu iskoristio za miraz kako bi udao jednu od ćerki.
„Veruje se da im je još nekoliko puta pomogao, a po jednoj verziji im je ubacio džak kroz dimnjak a koji je upao u cipelu.
„Tako je i nastala tradicija da se pokloni stavljaju u čarapu uoči praznika, a da niko ne vidi”, kaže Ingliš.

Na krilima tih priča nastala je i priča o Deda Mrazu koji sa irvasima pomoćnicima daruje dobru decu i ostavlja poklone u gluvo doba noći, dok svi spavaju.
Glavna inspiracija za lik starijeg čoveka sa belom dugom bradom, koji nosi džak poklona u crvenom odelu bio je upravo Sveti Nikola.
To verovanje se brzo proširilo Evropom i zadržalo do danas.
Legenda o ljubaznom starcu bila je slična i starim nordijskim narodnim pričama o mađioničaru koji je kažnjavao nestašnu decu, a dobru nagrađivao poklonima.
Lik Svetog Nikole se posle Reformacije crkve izgubio u protestantskim zemljama Evrope osim u Holandiji, gde je legenda opstala kao Sinterklas (na holandskom Sveti Nikola).
Holanđani su ovu tradiciju poneli u Novi Amsterdam (današnji Njujork) tokom perioda kolonizacije u 17. veku.

Portret Nikole iz Mire koji su rekonstruisali naučnici sa univerziteta u Liverpulu, smatra se najrealističnijim portretom današnjeg sveca

Slika Deda Mraza kakvog danas poznajemo, u Sjedinjenim Američkim Državama uobličila se u 19. veku, ukazuje Adam Ingliš.

„Amerikanci su želeli da naprave sopstvenu tradiciju, Sveti Nikola im je u tome pomogao.
„Počeli su da ga promovišu u vidu figura, kako leti na sankama, ima pomoćnike, što su trgovačke radnje iskoristile za komercijalne svrhe.
„Deda Mraz je taj američki kapitalistički lik, ali ga deca vole, jer donosi poklone, porodice se okupljaju i sve je praznično uoči Božića”, dodaje.
Kada se uklone ti slojevi fikcije i slike bradatog, punačkog dekice, koji ostavlja poklone u novogodišnjoj čarapi, saznajemo da je Sveti Nikola imao slomljen nos, tamnosmeđe oči i preplanuli ten.
Na osnovu dostupnih ostataka, tim naučnika sa Univerziteta Džon Mure u britanskom gradu Liverpulu je napravio rekonstrukciju njegovog lika.
Smatra se „najrealističnijim“ portretom ovog sveca.

Simptom/BBC