Inače, Glas je jedan od najzanimljivijih savremenih mislilaca na preseku veštačke inteligencije, matematike i filozofije nauke.

On ističe da veštačka inteligencija ima mnogo potencijalnih koristi u nauci, medicini, biznisu i mnogim drugim oblastima života, tako da nije iznenađujuće što mnogi hrišćani rade u oblasti veštačke inteligencije zajedno sa ljudima sa drugačijim pogledima na svet.

Međutim, upozorava, veštačka inteligencija se može razvijati i na način koji izaziva zabrinutost za ljudsko društvo uopšte, ne samo za hrišćane.

“Mnogi su istakli zabrinutost zbog pitanja kao što su zapošljavanje, privatnost podataka i nadzor, pristrasnost u sistemima veštačke inteligencije, dipfejkovi, društveni uticaj upotrebe naprednih čet-botova za veštačku inteligenciju, autonomno oružje”, precizira Glas.

Kako kaže, veštačka inteligencija postavlja pitanje o tome šta znači biti čovek na nov i zanimljiv način, a da su sistemi veštačke inteligencije sada u stanju da simuliraju niz aspekata ljudskog života koje smo ranije smatrali jedinstvenim za ljude, dok neki ljudi spekulišu da bi veštačka inteligencija mogla da nadmaši ljudsku inteligenciju ili čak postane svesna.

“Sve je ovo relevantno za hrišćanski stav da su ljudi stvoreni po liku božjem i da su stoga, u tom pogledu, jedinstveni u poređenju sa ostatkom tvorevine. Da li bi veštačka inteligencija mogla da potkopa hrišćanski stav pokazujući da ipak nismo toliko jedinstveni? Ne mislim da hrišćani imaju razloga za brigu, jer bih tvrdio da postoji, i da će uvek postojati, fundamentalna razlika između ljudi i veštačke inteligencije”, potencira on.

Dodaje da veštačka inteligencija može da simulira aspekte ljudskog života na sve impresivnije načine, ali da ipak postoji razlika između simulacije i stvarnosti, odnosno da hrišćanski pogled pruža korisnu osnovu za razmišljanje o tome ko smo kao ljudska bića u svetlu nekih etičkih izazova koje pokreće veštačka inteligencija.

“Postoji praktična opasnost da bi pogrešan razvoj i upotreba veštačke inteligencije mogli da potkopaju našu čovečnost, a samim tim i hrišćanske vrednosti u tom smislu. Moja briga nije da bi veštačka inteligencija mogla da postane svesna ili da pokuša da nas uništi, već da bi korišćenjem veštačke inteligencije na sve ljudskiji način mogla imati značajan uticaj na našu čovečnost. Već se prema veštačkoj inteligenciji odnosimo na ljudski način donekle. Na primer, mladi ljudi se često obraćaju ChatGPT-ju i drugim modelima velikih jezika umesto porodici i prijateljima za savet o važnim životnim odlukama. Ako se ovo nastavi, što se čini verovatnim s obzirom na razvoj tehnologije, mogli bismo otkriti da veštačka inteligencija igra mnogo veću ulogu u našim životima i da mnogo toga što smatramo ključnim za našu čovečnost – naše rasuđivanje, autonomiju, moralnu agenciju i ljudske odnose – postepeno preuzimaju mašine. Zato mislim da je veoma važno razvijati i pravilno koristiti veštačku inteligenciju, kao veoma korisnu tehnologiju za rešavanje problema, umesto pokušavati da je učinimo što sličnijom čoveku”, objašnjava profesor Glas.

Upitan koji je najveći izazov modernog čovečanstva u eri širenja veštačke inteligencije, istakao je da je reč o razumevanju ko smo kao ljudska bića i koje je naše mesto u svetu.

“Veštačka inteligencija pokreće mnoga etička pitanja i veoma je važno da se njima pozabavimo. Problem je što često ne znamo kako napredni sistemi veštačke inteligencije postižu svoje rezultate, ali takvo znanje je očigledno ključno u mnogim slučajevima, a medicinska dijagnoza je očigledan primer, ako želimo da koristimo veštačku inteligenciju na odgovoran način. Stoga je važno objasniti rezultate veštačke inteligencije kako bismo mogli da donosimo informisane odluke, umesto da prepuštamo svoje odgovornosti mašinama”.

Na pitanje da li postoji opasnost da veštačka inteligencija postane instrument u rukama elite kao novi mehanizam za kontrolu građana, Glas naglašava da “upotreba prepoznavanja lica, tehnologije za analizu video-snimaka sa CCTV kamera, mogućnost praćenja interneta i društvenih medija, potencijal za generisanje dipfejkova i razne druge upotrebe veštačke inteligencije znače da prostor za kontrolu i manipulaciju ljudima svakako postoji”.

Kao primer navodi Kinu, te kaže da obim državne kontrole koji koristi pomenuta zemlja kroz veštačku inteligenciju jeste dobro poznat, dok je izražena i zabrinutost zbog onoga što se naziva „kapitalizam nadzora“, prikupljanja i korišćenja ličnih podataka od strane velikih tehnoloških korporacija za predviđanje i uticanje na ponašanje radi profita.

“Problem već postoji. Objave koje nam se predstavljaju na društvenim medijima usmeravaju nam algoritmi veštačke inteligencije i to sve više utiče na vesti na koje nailazimo. Štaviše, s obzirom na troškove razvoja najnaprednijih modela veštačke inteligencije, to znači da je više moći u rukama velikih tehnoloških korporacija, tako da svakako postoji opasnost od elite sa moćnim alatima na raspolaganju”.

U tom kontekstu, na pitanje koji mehanizmi stoje ljudskom rodu u smeru “obuzdavanja” veštačke inteligencije i kako religija može pomoći u tome, Glas kaže da su njegovi predlozi usmereni na osiguravanje ljudskog učešća u odlukama ili radnjama veštačke inteligencije.

Takođe, ističe da bi vlade trebalo da se pozabave zakonskim okvirima specijalizovanim za rešavanje pitanja koja pokreće veštačka inteligencija, kao i o potrebi za globalnim inicijativama.

A kada je reč o ulozi religije, Glas naglašava da ne veruje da postoji posebno religiozno rešenje za tehničke probleme, te da sumnja da će nam religiozni stavovi omogućiti da identifikujemo tačne okvire upravljanja ili zakone koje treba uvesti.

Ali, dodaje, to ne znači da nema uloge koju bi religiozni stavovi mogli da igraju.

“Kao što sam već naveo, mislim da celu diskusiju o mehanizmima za rešavanje zabrinutosti u vezi sa veštačkom inteligencijom treba postaviti u širi kontekst razmišljanja o tome ko smo kao ljudska bića i moralnog okvira koji imamo za razmišljanje o ljudskim vrednostima i kako bi trebalo da živimo. Ponovo razmotrite problem usklađenosti. U principu, svi bismo želeli da osiguramo da veštačka inteligencija teži ljudskim vrednostima, ali koje su to tačno vrednosti? I da li treba da budemo zabrinuti zbog toga što će veštačka inteligencija preuzeti naše poslove ili predati naše odgovornosti kao moralnih agenata mašinama”, objašnjava on.

Na kraju, upitan da li će veštačka inteligencija postati konkurent Hristu i hrišćanskim temeljima čovečanstva, Glas podseća na svoju zabrinutost da bi veštačka inteligencija mogla da potkopa našu čovečnost replicirajući različite aspekte ljudskog života, tako da sve više interagujemo sa njom na ljudski način i možda čak počnemo da tretiramo i razmišljamo o sistemima veštačke inteligencije na ljudski način.

“Drugi način na koji bi neki razvoj veštačke inteligencije mogao da ugrozi hrišćanski pogled je tendencija među nekim istaknutim ličnostima da se okreću veštačkoj inteligenciji i drugim tehnologijama kako bi nam omogućile da steknemo nove, božanske sposobnosti (kao što su kontrola uređaja ili pristup informacijama samo mišlju) i možda čak postignemo neku vrstu besmrtnosti prevazilaženjem ograničenja naših fizičkih tela. Iako je veliki deo ovoga više u domenu naučne fantastike, mnogo novca se ulaže u tehnologije za postizanje ovih ciljeva, uključujući interfejse mozak-računar, koji mogu biti veoma korisni za neke ljude sa ozbiljnim stanjima, ali pokreću mnogo pitanja ako se teži njihovoj široj primeni”, precizira Glas i zaključuje da nam ne treba tehnologija da bismo postali božanski jer smo već stvoreni da budemo poput Boga, ali ne živimo svoje živote onako kako bi trebalo i to je osnovni problem.

“To nije fizički problem, već moralni. A to nije problem koji tehnologija može da reši.”

Simptom/M. A.