Ovo je stvarni problem sa kojim se ekonomisti često suočavaju, imajući u vidu da se mnoga njihova predviđanja kasnije nisu pokazala tačnim. Kako je jednom rekao Greg Mankiv, ekonomista sa Harvarda: „Oduvek smo bili loši u prognoziranju. Da li to narušava naš kredibilitet? Verovatno“.
Ekonomisti bi se mogli braniti tvrdnjom da i političari često daju predviđanja koja se ne ostvare. Uključujući i ona o trenutnom ratu sa Iranom i njegovom uticaju na cene. Ali, političari ne tvrde da se bave naukom.
Deo problema proizlazi iz naizgled nelogičnog ponašanja cena. Jednom prilikom, tokom radijske emisije, slušalac me je pitao zašto različite benzinske stanice imaju različite cene, dok je drugi pitao zašto različite pumpe imaju iste cene. Mucao sam i pokušavao da odgovorim na ta pitanja, ali suština je da ljudi doživljavaju cene kao nešto što određuju ljudi, često neka konkretna osoba, jer mogu da vide kada benzinska stanica promeni cenu.
To nas dovodi do filozofa Dejvida Hjuma, koji je primetio: „…ništa ne postoji bez uzroka svog postojanja…“. Kada je govorio o slučajnosti, smatrao je da je ona samo način da se prikrije pravi uzrok.
Ako umesto „slučajnosti“ ubacimo čuvenu ideju Adama Smita o „nevidljivoj ruci tržišta“, dobijamo ono čemu mnogi ekonomisti pribegavaju kao deus ex machina. Svojevrsnom izgovoru kojim se kretanje cena objašnjava delovanjem spoljašnjih, često nejasnih sila.
Šta pokreće cene goriva?
Tačno je da vlasnik benzinske pumpe primećuje cene na drugim pumpama i mora da odluči da li će ih pratiti, podići cenu i izgubiti kupce. Ili sniziti cenu i povećati prodaju, ali uz manju zaradu. Međutim, korak pre toga jeste veleprodajna cena koju vlasnik plaća.
Većina benzinskih stanica suočava se sa približno istom veleprodajnom cenom, zbog čega se cene na različitim pumpama retko značajno razlikuju. Ipak, različite lokacije mogu značiti veoma različite troškove. Cena zemljišta pored autoputa obično je mnogo viša nego u ruralnim oblastima. Troškovi dostave zavise od toga koliko je pumpa udaljena od veletrgovca i da li se gorivo prevozi na velike udaljenosti cisternama.
Ali veleprodajna cena ne postoji u vakuumu niti je određuje jedna konkretna osoba. Veletrgovci kupuju gorivo od rafinerija, a ograničen broj rafinerija znači da su oni često u poziciji onih koji prihvataju cenu. Plaćaju ono što rafinerije odrede, sa malo mogućnosti za izbor.
Možda bi izgledalo logično da rafinerije svoje cene određuju na osnovu cene sirove nafte i troškova prerade, ali u stvarnosti ih određuje spot tržišna cena proizvoda.
Ako prodajete ispod te cene, prodaja će naglo porasti dok ne ostanete bez zaliha, a vi ćete gubiti novac na svakom litru. Ako cenu postavite iznad tržišnog nivoa, kupci će otići kod drugih.
Odakle dolazi tržišna cena goriva?
Tu dolazi do izražaja ne baš tako nevidljiva ruka tržišta.
Pre nekoliko decenija, spot cenu su određivali trgovci na glavnim tržištima. Posebno na američkoj obali Meksičkog zaliva, u Roterdamu i Singapuru. Cene bi se pomerale naviše ili naniže kako bi se uravnotežilo tržište. Ako niko ne kupuje, cena pada, ako niko ne prodaje, cena raste.
To je slično klasičnom crtežu iz časopisa Njujorker u kojem voditelj kaže da je tržište palo jer niko nije želeo da kupuje. (Naravno, to je pojednostavljeno objašnjenje.)
Naravno, u priči postoji mnogo više od same vidljive ponude i potražnje za gorivom u trgovačkom centru, što se naziva fundamentima tržišta.
Veliku ulogu imaju očekivanja, uključujući očekivanja u vezi sa samim fundamentima. Da li se približava sezona letnjih putovanja, da li će lokalna rafinerija ući u period održavanja. Tu su i manje opipljivi faktori: da li bi mogao izbiti rat na Bliskom istoku i slično.
Dakle, fizička ravnoteža ponude i potražnje – fundamenti – takođe je pod uticajem nematerijalnih faktora: očekivanja i percepcije.
Kada percepcija pomera tržište
Ovo je danas još bliže konceptu nevidljive ruke tržišta, posebno zato što se trgovina često odvija elektronski, a kupci i prodavci nisu više toliko vidljivi jedni drugima.
Ipak, mnoge od tih onlajn transakcija i dalje potiču sa trgovačkih mesta poput NYMEX-a, gde su nekada trgovci glasno uzvikivali naloge za kupovinu i prodaju, reagujući na ono što ljudi oko njih rade.
Klasična komedija „Kolo sreće“ (sa Edijem Marfijem i Denom Ejkrojdom) veoma dobro prikazuje ovaj proces. Uključujući način na koji trgovci reaguju na ono što misle da drugi trgovci misle i rade.
Upravo tu tržišta mogu izgledati kao da se udaljavaju od stvarnosti. Nasilje u Izraelu možda nema veliki direktan uticaj na tržište, ali trgovci znaju da drugi trgovci prate vesti i reaguju na njih.
Teroristički napad u Izraelu možda nema nikakve veze sa tržištem nafte, ali trgovci strahuju da će drugi reagovati. Zato i oni reaguju.
Ovakvi faktori obično nemaju dugotrajan uticaj na tržište, ali na nivou sata ili dana mogu izazvati značajna pomeranja cena, ponekad veoma velika.
Trenutno se čini da trgovci na finansijskim tržištima reaguju na kombinaciju trenutnog odnosa ponude i potražnje, očekivanja u vezi sa globalnom ekonomijom i potražnjom, kao i geopolitičkih rizika. Od pretnji po snabdevanje do mogućnosti prekida vatre čije bi trajanje bilo neizvesno.
I dok brojni analitičari komentarišu političku situaciju na Bliskom istoku, pri čemu se razmatra gotovo svaki scenario osim invazije vanzemaljaca, postoje i brojna mišljenja o osnovnim tržišnim faktorima.
Zašto je tržište nafte teško predvideti
Za razliku od sistema zaliha „tačno na vreme“, globalno tržište nafte je samo delimično transparentno.
Satelitski snimci danas pružaju mnogo bolje informacije o globalnim zalihama nafte nego ranije. Ali, procene ponude i potražnje i dalje predstavljaju kombinaciju analize i nagađanja.
Američka Uprava za energetske informacije (EIA), Međunarodna agencija za energiju (IEA) i OPEK, zajedno sa brojnim konsultantskim firmama, objavljuju detaljne prognoze tržišne ravnoteže godinu dana ili više unapred, ali one su indikativne, a ne konačne.
Trgovci reaguju na objavljivanje tih izveštaja ne zato što ih smatraju nepogrešivim, već zato što znaju da će drugi trgovci reagovati na njih.
Simptom/Forbes Srbija