Srbija, 2029. godine.

Nema više jedne države. Postoje teritorije pod kontrolom vojno političkih frakcija koje su se pretvorile u klanove. Svaka frakcija ima svog ambasadora u Briselu ili gde god da treba.

Učitelj pita decu u Leskovcu: “Kako se nekad zvala ova zemlja?” Dete odgovara: “Srbija.”

Lokalni izbori kao simptom globalnog mehanizma

Na prvi pogled, izbori u mestima poput Kosjerića i Zaječara deluju kao marginalna epizoda u političkom životu Srbije. Ono što se zaista dešava nije borba za mandate, već borba za kontrolu nad narativom, teritorijom, resursima i budućnošću. Podela među građanima Srbije je danas dublja nego ikada: ćaci protiv šacija, vlast protiv opozicije, mladi protiv starih, centar protiv periferije.

Svi protiv svih.

Ove podele nisu slučajne niti nastale spontano. One su oblikovane, disciplinovane i podsticane. Ne vode  ka demokratskom razrešenju, nego prema postdržavnom haosu.

Prokletstvo resursa

U srcu Afrike, Demokratska Republika Kongo sedi na bogatstvu kobalta, ključne sirovine za baterije budućnosti. Ali,  Kongo je istovremeno i riznica zlata, bakra, koltana, dijamanata i drugih vrednih ruda. Uprkos tom bogatstvu, koje savremenoj civilizaciji nudi nastavak tehnološkog razvoja Kongo je danas sinonim za siromaštvo, nasilje i apsolutno odsustvo državnih institucija.

Sa preko 250 etničkih grupa, od kojih su najbrojnije Luba, Kongo, Mongo i Tutsi-Hutu zajednice na istoku, ono što bi spolja moglo da deluje kao država ne može ni da sanja o onome što bi moglo da se nazove nacionalnim jedinstvom.

Kolvezi, Kongo

U rudnicima Kolvezija, gde se vadi više od polovine svetskog kobalta, spajaju se interesi globalnih korporacija, stranih vlada i lokalnih elita, dok narod ostaje zarobljen između prašine, bolesti i siromaštva. Deca kopaju rudu za baterije evropskih automobila a zarada nestaje u poreskim rajevima i partijskim fondovima. Kolvezi je ogledalo onoga što može postati svaki grad u Srbiji u kojem se pronađe litijum ili bakar: mesto gde demokratija, zdravlje i budućnost ustupaju mesto privatnim interesima pod maskom razvoja.

Kolvezi, glavni grad provincije Lualaba u Demokratskoj Republici Kongo, sa oko pola miliona stanovnika je mnogo više od geografije — on je upozorenje.

Foto Alek Garčević

Srbija, sa litijumom, vodom, čistim rekama i obradivim zemljištem, nalazi se pred istim izazovom. Biti bogat resursima a siromašan u institucijama i jedinstvu znači jedno: postati plen. U oba slučaja, narod ne upravlja svojim bogatstvom.

Rezultat je jasan, rude odlaze, otpad ostaje.

Korporacije umesto država, službe umesto politike

U globalnom poretku 21. veka, podela sveta ne vodi se više po linijama nacija, jezika ili religija. Ona se vodi po linijama profita.
Korporacije su nove sile koje oblikuju teritorije, zakonodavstvo, pa i obrazovne sisteme. Njihova moć je veća od mnogih država.
Rio Tinto, Glencore, Apple, Tesla i Google imaju direktne interese u rudama, energiji i ljudskom ponašanju.

U Srbiji, kao i u Kongu, korporacije ne dolaze da investiraju. One dolaze da eksploatišu. Ono što bi moglo da se nazove državom je samo facilitator, a ne zaštitnik.

Špijunska fantastika iz Hladnog Rata  postala je  svakodnevica u zemljama bogatim sirovinama i siromašnim institucionalnim otporom.

Američke agencije poput CIA i NSA razvile su sofisticirane metode digitalne kontrole i destabilizacije političkih protivnika. Britanske službe MI6 i GCHQ poznate su po mekim oblicima infiltracije lokalnih elita — kroz stipendije, konsultantske firme i kulturne centre. Ruski FSB i SVR deluju ciljano kroz energetske sektore i pokušaje destabilizacije zapadnih konkurenata. Kineski MSS operiše suptilno, kroz kredite, infrastrukturu i tihu kooptaciju lokalnih političara i biznismena. Nemački BND i francuski DGSE fokusirani su na širenje svojih industrijskih i diplomatskih mreža kroz „evropske vrednosti“.

Ali bez obzira na različite metode, svi oni imaju nešto zajedničko: prisutni su tamo gde ima resursa a njihova aktivnost nikada nije u interesu lokalnog stanovništva. Još gore, svi oni imaju svoje pulene — među opozicijom, u poziciji, među studentima…

Džejms Bondovi, Mate Hari i ostala imena sada su samo deo romantične ostavštine. Njihovi naslednici  pišu tekstove, potpisuju dozvole, organizuju proteste ili konferencije. Neki drže transparente, drugi drže fascikle. Svi oni zastupaju nečije privredne interese a ne interese naroda na čijoj su teritoriji .

Obaveštajna mreža današnjice nije kao u špijunskim filmovima, već u nevladinim organizacijama, analitičkim centrima, studentskim grupama i parlamentima. Koliko god da su im interesi suprotstavljeni, prosti činilac im je apsolutna smetnja svemu što bi moglo da se nazove jasan nacionalni ili državni interes teritorija na kojima deluju.

Foto Lithium compresor

Litijum u Srbiji = Kobalt u Kongu

Rio Tinto u dolini Jadra je samo početak. Uz njega dolaze kineski Zijin, francuski Eramet, nemački European Lithium.

Srbija je postala „zona interesa“. U Kongu, sličan scenario: kobalt se eksploatiše uz pomoć privatnih vojski, deca rade u rudnicima, a narod ostaje bez zdravlja i budućnosti. Dok se Evropa zelenizuje, Srbiju prekriva oblak u rudnih prašina.

Ali da bi došli do rude, prvo moraju da razbiju zajednicu. U Srbiji taj proces traje već decenijama. Sistematski se razgrađuju institucije, javno poverenje, kao i sam nacionalni identitet. Nema više osećaja zajedničke sudbine — samo fragmenti, plemena, političke sekte. Sve se to ne dešava spontano, već planski, kao deo modela koji prethodi eksploataciji.

Gde god ima bogatstva u zemlji, mora se prvo osiromašiti duh naroda.
Jer samo razbijena država i podeljen narod mogu mirno gledati kako im stranci odnose litijum, a ostavljaju jalovinu. Zato se i u Srbiji, kao nekada u Kongu, rudarenje ne počinje bušenjem zemlje — nego bušenjem nacije.

Nema eksploatacije bez razbijanja otpora. A nema otpora bez jedinstva. Zato se ono sistematski uništava: mediji promovišu sukobe, obrazovanje se prazni od sadržaja, politika postaje spektakl.

Nacionalne podele su stimulisane spoljašnjim akterima, ali sprovedene iznutra. Umesto solidarnosti imamo plemenske identitete, umesto institucija imamo lidere. Narod je pretvoren u publiku.

Distopija ili dijagnoza?

Dok se žarimo u strasti podela, gledajući političke aktere kako zalivaju jedni druge galonima pljuvačke posle brojanja glasova u Zaječaru i Kosjeriću, ne bi bilo loše da se vratimo u vesele devedesete i pokušamo da razumemo da se ovaj scenario odigrava na ovim prostorima već decenijama, samo što se jedna država usitnjena u plemena sada pretvorila u teritorijice koje imaju nedvosmislenu tendenciju ka usitnjavanju svih vrsta.

Kako drugačije objasniti sinhronizovane napade na srpski nacion u Republici Srpskoj i na Kosovu dok u Srbiji tinja žar još jedne revolucije. Njoj je prethodila ona, petooktobarska u kojoj je privatizovano 700 fabrika, da bi zatim bile prodate vode i sve ostalo što je prestalo da bude srpsko, poslednjih decenija.

Ako znamo da nas gledaju kao rudarski bazen a ne kao narod, onda izbor nije ideološki. Izbor je biološki: opstati ili nestati. Država ne mora da bude relikt prošlosti. Može biti sredstvo budućnosti, ako je u rukama naroda. Ali pre toga, moramo ponovo verovati jedni drugima. Jer bez jedinstva, ni rude, ni voda, ni litijum neće biti naši.

A ni mi nećemo biti svoji, ali to je ok – jer nas neće ni biti.