Nikada nisam bila u potrebi da ističem ko je moj otac, šta je ostavio domaćoj kinematografiji i kulturi ove zemlje. To je bio samo njegov život, izborom profesije posvećen i drugima a meni ni obaveza ni hobi, niti na to imam pravo, osim kada moram da dam po neki odgovor. Na to sam bila prinuđena, nedavno.

Ovim tekstom nemam nameru nikoga da obeležavam, prozivam, krivim, najmanje obavezujem. Želim da, na dvadesetogodišnjicu od njegove smrti, dam neke, možda zanimljive, nepoznate detalje koji su bili deo njegovog života. inicijalno, ovo je priča o jednom portretu i neobojena istina. Ostalo je na Wikipediji, u njegovoj ostavštini i u sećanjima.

Vreme je učinilo da se ipak negde postave neka pitanja koja je on, u toku svog života često postavljao, utiskom nepravednog odnosa pojedinih politički angažovanih centara prema njegovim profesionalnim izborima i javnim angažmanima, kojih je bilo. Zbog nekadašnjih kritikovanja pojedinih očevih zapažanja, kao možda preteranih, danas se osećam krivom. Baš danas. Posle 20 godina od njegovog odlaska iz ove dimenzije.

Samo dva dana pre obeležavanja 20-godišnjice, na uličnom panou Jugoslovenske kinoteke, koja nam je u bliskom komšiluku, sa kojom smo imali dugogodišnju dobru saradnju a koja je uzela da to obeleži filmskim programom kao i izložbom fotografija , nije bilo nikakve najave, dok su najave za repertoar i događaje za sledeću nedelju, već bile postavljene.

Prolaznici koji vole bioskop i filmove mog oca, nisu mogli to da znaju, osim ako prate onlajn repertoar ili uđu da pogledaju datume i naslove. Teško mi je i da pomislim da zbog toga budem ljuta na bilo koga, naročito ne na Kinoteku. Za to je postojao neki razlog i dobila sam objašnjenje.

Izgledalo bi da je meni problem jedna obična (ne)najava. Ali upravo je to pokrenulo potrebu za nepostavljenim pitanjem koje dugo stoji u mraku:

Gde je očeva slika u YU Kinoteci?

U unutrašnjim odajama ove velike zgrade, stoji galerija portreta starijih, mlađih, dobrih, sjajnih, uglavnom poznatih reditelja sa ovih prostora, voljenih ljubiteljima domaćeg filma, nekih prijatelja mog oca i dragih ljudi iz mog detinjstva. Gde je tata, pitala sam se mnogo puta dolazeći ovde i ipak verovala da ću ga sledeći put sigurno videti, pa bi pitanje bilo jednostavno zatvoreno.

 

A nema je, ni posle više godina…

Luda je „mogućnost“ da se, još davno, nekome, toliko trajno zamerio, pa se ni posle nekoliko decenija, u jednom domaćem reprezentativnom „bioskopu“ nije uvrstio među reditelje koji su ovde nešto malo uradili, još luđa što je poreklom Crnogorac ali je ipak najrealnija da je novo vreme donelo i nova razvrstavanja, na primer na staru i novu kinoteku, jednostavno?

A onda ipak sećanje na mnogo nejasnih odgovora na pitanja iz vremena, kada je zaneseni idealista nekadašnjeg komunizma, (kakvi su ili stradali u ratu ili se gonili od onih koji su to bili samo zbog funkcije a imaju naslednike u svim sistemima ) dakle, „fini francuski đak“, kako su ga neki nazivali, jednom davno, glasno izneo političko mišljenje koje nije bilo podobno jer je upozoravalo na „sve ovo“ , da trag toga ima svoju dužinu za koju niko danas nije kriv.

Kome je nekada smetao, pitanje je staro skoro 50 godina a ponovo mi ga je otvorila nedužna Jugoslovenska kinoteka.

 

„Ko“ je bio režim koji je nekada obeležavao javne ličnosti koje (besplatno) iskreno brinu o svom društvu i nemaju problem da progovore ako je potrebno, te se one, htele ne htele, svrstaju negde ili pomere i odatle im nema bega…

Napravila se, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, snažna ali ni do danas lako vidljiva, duga vremenska traka, na kojoj stoji da oni, koji su u svojoj ‘galeriji’ imali i jedan ratni film, nisu umetnici. A on je posle toga napravio još dva takva i mnogo drugih… Ni politički angažovan, niti za to zainteresovan, niti mu je ratni film bio u stalnom fokusu.

Kako su se birali reditelji za te ratne filmove, bila je tema talasanja više godina nakon toga, što se takođe izdržalo, nekako. Zar je ljubiteljima filma bitno ko je kome i kad dao posao, ako su te filmove voleli i danas vole a među njima su podjednako ili posebno bili i ratni, pitalo bi ovo vreme? Pitala bih to danas i njegove nekadašnje studente, dobre reditelje, politički neangažovane.

 

 

I sve bi bilo lakše, da oni koji su bili na funkcijama kontrole politike u filmskoj umetnosti, nisu bili raspoloženi da igraju na etiketu

Da li se reditelj Velimirović uokvirio u sliku kojoj ne pripada, kada je jednom otvoreno probao da ukaže da „crni“ nije bio umetnički već politički talas, koji je „najpre ušao u film a strana koja ga je nevidljivo stimulisala , žrtvovala je najpre te reditelje“, koji su pokušali nešto da nam poruče i bili dobro shvaćeni a onda zabranjeni! Zatim je razvrstala ostale, prema svojim interesnim potrebama.

„Ta „strana“ koja se mešala u svaku poru tadašnjeg društva, stvarala je pokrete i iste kažnjavala, bila je spoljna, duboko jaka „u terenu“, govorio je, a bilo je, kao i danas u svetu, nedokazivo.

Otac je, sećam se, poštovao neke od tih velikih filmova ali u prašini koja se u jednom momentu podigla oko njegove procene koliko je zapravo umetnosti u tom talasu, nije imao potrebu da brani svoja shvatanja.

Tako je i on, „namenjen“ nekoj drugoj strani, takođe „dobrodošao“ na tapet i jedan duži period se kretao po trnovom crvenom tepihu, putem tadašnjih medija, mogućnosti za dalje projekte, privatnog mira i sl.

Uprkos svemu, održao se doživotno kao nezavisan ali donekle izolovan, kasnije delimično i svojim izborom. Srećom, samo u Srbiji a nesrećom što je živeo tu.

Pre nekoliko godina nas je ćerka koja je rođena malo pre njegove smrti, pitala, ko su ljudi na slikama u Jugoslovenskoj kinoteci. Kada sam odgovorila da su reditelji, pitala je kakvi su oni. Rekoh, odlični, i ubrzo dobila naredno: „A kakav je bio moj deda? Gde je on ovde?“

Da, kakav je bio…

„Veliki portreti naših najznačajnijih reditelja koji su izloženi u holu na prvom spratu ne podrazumevaju fotografiju vašeg oca. Za sada nije planirano da postavljene fotografije u prostorom ograničenom broju zamenimo portretima drugih autora“,
pisalo je u odgovoru direktora Jugoslovenske kinoteke, koji me, uz isti, pozvao i da posetim muzej u Kosovskoj ulici i okvirno locirao mesto gde bih mogla videti i sliku svog oca.

Foto: Milica V. Paunovic

Osim što moje pitanje nije podrazumevalo ideju da izloženi portreti budu zamenjeni, već isključivo da li će, u toj galeriji, ikada biti njegove slike , ni poziv da posetim muzej kinoteke, nije bio upućen na pravu adresu. Ne možete, ni u najboljoj nameri, tamo pozivati svakoga…

Kinoteka je i moja kuća

Konačno, u planu nema portreta reditelja čiji je film „Dan četrnaesti“ bio prvi jugoslovenski predstavnik u zvaničnoj konkurenciji na festivalu u Kanu. I nije bio „prokleti“ ratni film, već elegantni začetnik nekakvog talasa razvrstavanja u svetu jugoslovenskog filma.

Ta, za mene i još nekolicinu, tema nedostajuće slike iz jedne lepe galerije kolega mog oca, vraća na temu nerešenog jedinstva prošlog i današnjeg vremena, cikluse-kontinuitete, potopljene istine, za šta se niko od nas ne pita, pa ni oni koje pitamo. Ostaje u delima o lepoti i dobroti kao prirodom nerazdvojivom jedinstvu, kojim se isključivo i dosledno bavio celog života, nezavisno od žanra, vrste umetnosti, politike.

Sigurno je da će neke stvari ostati nejasne i posle ovog teksta ali, kako je voleo je da kaže svojim studentima profesor Zdravko Velimirović:

„Obično je sve na svom mestu a i ako nije, biće“.

Autorka je novinarka i urednica na portalu simptom.rs

 

Simptom/Nova.rs

https://nova.rs/kultura/dvadeset-godina-od-smrti-zdravka-velimirovica/?fbclid=IwY2xjawIb4f5leHRuA2FlbQIxMQABHeyxUtoa–187sRr-uGkJFuMGSUNA21iALgYBUZB6KLtG2Yfd40528oNvw_aem_tLJD4WJGf7qDmBlBxEuAIA