Film će biti prikazan u bioskopu Cineplexx 3, danas
15. avgusta u 21:00h.
Film je dobitnik je brojnih priznanja, među kojima je i pet arena na festivalu u Puli, četiri Zlatne i jedna Srebrna Arena.
Digitalna restauracija realizovana je u okviru projekta A1 Kinoteka, koji @jugoslovenskakinoteka realizuje u saradnji sa @a1srbija, sa ciljem očuvanja filmskog nasleđa.
Simptom/Centar film
Ove godine obeležava se pola veka od pobede Mozambika u borbi za nezavisnost te zemlje od portugalske kolonijalne vlasti, što je i tema ovog dela, snimljenog prema ideji Licinija Azeveda, kasnije nagrađivanog afričkog reditelja i scenariste. Uz njega, scenario za tu ratnu, društvenu i intimnu dramu potpisuju Luis Patrihim, književnik Branimir Šćepanović i reditelj Velimirović.
„Vreme leoparda“ je prvi film u istoriji kinematografije Mozambika. Sniman je na autentičnim lokacijama, s glumcima i naturščicima i crne i bele puti. Glavne uloge igrali su Armando Loja, Ana Mazu i Santos Mulungo.
Foto promo
Kinematografija tadašnje nesvrstane Jugoslavije pomogla je značajnom ekipom umetničkih saradnika u kojoj su bili snimatelj Dušan Ninkov, montažer Marko Babac i kompozitor Kornelije Kovač, dok je scenograf bio Žoao Maćado da Grasa, a asistent režije Sol de Karvaljo, koji je vremenom postao takođe istaknuti filmski autor u svojoj zemlji.
Scene borbe su realizovane vrlo dobro i sigurno, a temeljna postavka da se kao vođe u sukobu nađu dva druga iz detinjstva vođena je sa dosta takta, pa ovaj komunikativan film može jasno preneti osnovne parametre mozambičke borbe za slobodu stranom gledaocu, ocenio je u detaljnoj analizi Dimitrije Vojnov.
Producenti su bili Avala film, CFS Košutnjak i Nacionalni institut za kinematografiju Mozambika.
To je inače bio poslednji igrani film istaknutog filmskog autora Velimirovića (1930-2005), koji je rođen na Cetinju, a veći deo karijere ostvario u Beogradu. U njegovom opusu je 45 igranih i dokumentarnih, dugometražnih i kratkih filmova – „Dan četrnaesti“ (1960), „Lelejska gora“ (1968), „Derviš i smrt“ (1974), „Dorotej“ (1982)…
foto priv. arhiva
„Vreme leoparda“ će 5. juna biti prikazano i na univerzitetu SOAS u Londonu, obeležavajući 40 godina od premijere filma, 50 godina nezavisnosti Mozambika, kao i 20 godina od smrti Zdravka Velimirovića
Taj događaj, organizovan u saradnji sa Umetničkim udruženjem Zdravko i Ranka Velimirović, istovremeno je omaž i proslava kulturnog sećanja kroz film koji „nudi snažnu i poetsku meditaciju o kolonijalizmu, prijateljstvu i revoluciji“ dok „isprepliće ličnu istoriju i političku transformaciju u priči koja je istovremeno intimna i epska“.
Nikada nisam bila u potrebi da ističem ko je moj otac, šta je ostavio domaćoj kinematografiji i kulturi ove zemlje. To je bio samo njegov život, izborom profesije posvećen i drugima a meni ni obaveza ni hobi, niti na to imam pravo, osim kada moram da dam po neki odgovor. Na to sam bila prinuđena, nedavno.
Ovim tekstom nemam nameru nikoga da obeležavam, prozivam, krivim, najmanje obavezujem. Želim da, na dvadesetogodišnjicu od njegove smrti, dam neke, možda zanimljive, nepoznate detalje koji su bili deo njegovog života. inicijalno, ovo je priča o jednom portretu i neobojena istina. Ostalo je na Wikipediji, u njegovoj ostavštini i u sećanjima.
Vreme je učinilo da se ipak negde postave neka pitanja koja je on, u toku svog života često postavljao, utiskom nepravednog odnosa pojedinih politički angažovanih centara prema njegovim profesionalnim izborima i javnim angažmanima, kojih je bilo. Zbog nekadašnjih kritikovanja pojedinih očevih zapažanja, kao možda preteranih, danas se osećam krivom. Baš danas. Posle 20 godina od njegovog odlaska iz ove dimenzije.
Samo dva dana pre obeležavanja 20-godišnjice, na uličnom panou Jugoslovenske kinoteke, koja nam je u bliskom komšiluku, sa kojom smo imali dugogodišnju dobru saradnju a koja je uzela da to obeleži filmskim programom kao i izložbom fotografija , nije bilo nikakve najave, dok su najave za repertoar i događaje za sledeću nedelju, već bile postavljene.
Prolaznici koji vole bioskop i filmove mog oca, nisu mogli to da znaju, osim ako prate onlajn repertoar ili uđu da pogledaju datume i naslove. Teško mi je i da pomislim da zbog toga budem ljuta na bilo koga, naročito ne na Kinoteku. Za to je postojao neki razlog i dobila sam objašnjenje.
Izgledalo bi da je meni problem jedna obična (ne)najava. Ali upravo je to pokrenulo potrebu za nepostavljenim pitanjem koje dugo stoji u mraku:
Gde je očeva slika u YU Kinoteci?
U unutrašnjim odajama ove velike zgrade, stoji galerija portreta starijih, mlađih, dobrih, sjajnih, uglavnom poznatih reditelja sa ovih prostora, voljenih ljubiteljima domaćeg filma, nekih prijatelja mog oca i dragih ljudi iz mog detinjstva. Gde je tata, pitala sam se mnogo puta dolazeći ovde i ipak verovala da ću ga sledeći put sigurno videti, pa bi pitanje bilo jednostavno zatvoreno.
Foto priv.arhiva
A nema je, ni posle više godina…
Luda je „mogućnost“ da se, još davno, nekome, toliko trajno zamerio, pa se ni posle nekoliko decenija, u jednom domaćem reprezentativnom „bioskopu“ nije uvrstio među reditelje koji su ovde nešto malo uradili, još luđa što je poreklom Crnogorac ali je ipak najrealnija da je novo vreme donelo i nova razvrstavanja, na primer na staru i novu kinoteku, jednostavno?
A onda ipak sećanje na mnogo nejasnih odgovora na pitanja iz vremena, kada je zaneseni idealista nekadašnjeg komunizma, (kakvi su ili stradali u ratu ili se gonili od onih koji su to bili samo zbog funkcije a imaju naslednike u svim sistemima ) dakle, „fini francuski đak“, kako su ga neki nazivali, jednom davno, glasno izneo političko mišljenje koje nije bilo podobno jer je upozoravalo na „sve ovo“ , da trag toga ima svoju dužinu za koju niko danas nije kriv.
Kome je nekada smetao, pitanje je staro skoro 50 godina a ponovo mi ga je otvorila nedužna Jugoslovenska kinoteka.
Foto priv.arhiva
„Ko“ je bio režim koji je nekada obeležavao javne ličnosti koje (besplatno) iskreno brinu o svom društvu i nemaju problem da progovore ako je potrebno, te se one, htele ne htele, svrstaju negde ili pomere i odatle im nema bega…
Napravila se, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, snažna ali ni do danas lako vidljiva, duga vremenska traka, na kojoj stoji da oni, koji su u svojoj ‘galeriji’ imali i jedan ratni film, nisu umetnici. A on je posle toga napravio još dva takva i mnogo drugih… Ni politički angažovan, niti za to zainteresovan, niti mu je ratni film bio u stalnom fokusu.
Kako su se birali reditelji za te ratne filmove, bila je tema talasanja više godina nakon toga, što se takođe izdržalo, nekako. Zar je ljubiteljima filma bitno ko je kome i kad dao posao, ako su te filmove voleli i danas vole a među njima su podjednako ili posebno bili i ratni, pitalo bi ovo vreme? Pitala bih to danas i njegove nekadašnje studente, dobre reditelje, politički neangažovane.
Zdravko Velimirović , Nikola Popović i Borislav Pekić u Kanu 1961. Foto Privatni arhiv porodice Velimirović
I sve bi bilo lakše, da oni koji su bili na funkcijama kontrole politike u filmskoj umetnosti, nisu bili raspoloženi da igraju na etiketu
Da li se reditelj Velimirović uokvirio u sliku kojoj ne pripada, kada je jednom otvoreno probao da ukaže da „crni“ nije bio umetnički već politički talas, koji je „najpre ušao u film a strana koja ga je nevidljivo stimulisala , žrtvovala je najpre te reditelje“, koji su pokušali nešto da nam poruče i bili dobro shvaćeni a onda zabranjeni! Zatim je razvrstala ostale, prema svojim interesnim potrebama.
„Ta „strana“ koja se mešala u svaku poru tadašnjeg društva, stvarala je pokrete i iste kažnjavala, bila je spoljna, duboko jaka „u terenu“, govorio je, a bilo je, kao i danas u svetu, nedokazivo.
Otac je, sećam se, poštovao neke od tih velikih filmova ali u prašini koja se u jednom momentu podigla oko njegove procene koliko je zapravo umetnosti u tom talasu, nije imao potrebu da brani svoja shvatanja.
Tako je i on, „namenjen“ nekoj drugoj strani, takođe „dobrodošao“ na tapet i jedan duži period se kretao po trnovom crvenom tepihu, putem tadašnjih medija, mogućnosti za dalje projekte, privatnog mira i sl.
Uprkos svemu, održao se doživotno kao nezavisan ali donekle izolovan, kasnije delimično i svojim izborom. Srećom, samo u Srbiji a nesrećom što je živeo tu.
Foto: Milica Velimirović Paunović
Pre nekoliko godina nas je ćerka koja je rođena malo pre njegove smrti, pitala, ko su ljudi na slikama u Jugoslovenskoj kinoteci. Kada sam odgovorila da su reditelji, pitala je kakvi su oni. Rekoh, odlični, i ubrzo dobila naredno: „A kakav je bio moj deda? Gde je on ovde?“
Da, kakav je bio…
„Veliki portreti naših najznačajnijih reditelja koji su izloženi u holu na prvom spratu ne podrazumevaju fotografiju vašeg oca. Za sada nije planirano da postavljene fotografije u prostorom ograničenom broju zamenimo portretima drugih autora“,
pisalo je u odgovoru direktora Jugoslovenske kinoteke, koji me, uz isti, pozvao i da posetim muzej u Kosovskoj ulici i okvirno locirao mesto gde bih mogla videti i sliku svog oca.Foto: Milica V. Paunovic
Osim što moje pitanje nije podrazumevalo ideju da izloženi portreti budu zamenjeni, već isključivo da li će, u toj galeriji, ikada biti njegove slike , ni poziv da posetim muzej kinoteke, nije bio upućen na pravu adresu. Ne možete, ni u najboljoj nameri, tamo pozivati svakoga…
Kinoteka je i moja kuća
Konačno, u planu nema portreta reditelja čiji je film „Dan četrnaesti“ bio prvi jugoslovenski predstavnik u zvaničnoj konkurenciji na festivalu u Kanu. I nije bio „prokleti“ ratni film, već elegantni začetnik nekakvog talasa razvrstavanja u svetu jugoslovenskog filma.
Ta, za mene i još nekolicinu, tema nedostajuće slike iz jedne lepe galerije kolega mog oca, vraća na temu nerešenog jedinstva prošlog i današnjeg vremena, cikluse-kontinuitete, potopljene istine, za šta se niko od nas ne pita, pa ni oni koje pitamo. Ostaje u delima o lepoti i dobroti kao prirodom nerazdvojivom jedinstvu, kojim se isključivo i dosledno bavio celog života, nezavisno od žanra, vrste umetnosti, politike.
Sigurno je da će neke stvari ostati nejasne i posle ovog teksta ali, kako je voleo je da kaže svojim studentima profesor Zdravko Velimirović:
„Obično je sve na svom mestu a i ako nije, biće“.
Autorka je novinarka i urednica na portalu simptom.rs
Simptom/Nova.rs
U okviru obeležavanja godišnjice smrti Zdravka Velimirovića, biće postavljena i prateća izložba do sada neizlaganih fotografija iz zbirke reditelja.
Program počinje u petak, 7. februara u 17 časova izložbom fotografija, a nastavlja se projekcijama igranih filmova u potpuno restaurisanoj verziji – “Dan četrnaesti” u 18 č, kao i “Derviš i smrt” u subotu u 18 č, nakon čega će biti emitovana i projekcija filma “Dorotej”.
Zdravko Velimirović, koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj/jugoslovenskoj kinematografiji, preminuo je 7. februara 2005.
Simptom
Ovo filmsko ostvarenje, čiju režiju potpisuje Zdravko Velimirović, a scenario Borislav Mihajlović – Mihiz, ekranizacija je istoimenog romana Meše Selimovića. „Derviš i smrt“ (Centar film) je na Pulskom filmskom festivalu 1974. godine nagrađen mnogobrojnim priznanjima – Velika srebrna arena, Zlatna arena za režiju, Zlatna arena za kameru, Zlatna arena za scenografiju, Zlatna arena za sporednu mušku ulogu (Abdurahman Šalja) i nagrada C.I.D.A.L.C..
Derviš i smrt
„Veoma mi je drago što zahvaljujući digitalnoj restauraciji, koja je urađena u Odeljenju za digitalizaciju i digitalnu restauraciju Arhiva Jugoslovenske kinoteke u okviru projekta A1 Kinoteka, ovaj film nastavlja svoj život baš na mestu gde je nagrađen mnogobrojnim priznanjima pre tačno 50 godina“, izjavio je Jugoslav Pantelić, direktor Jugoslovenske kinoteke i dodao: „Zadatak Jugoslovenske kinoteke je da brine o nacionalnom filmskom blagu koje predstavlja kulturno nasleđe, kao i da ga učini dostupnim publici. Na tom putu očuvanja filmske i kulturne baštine veoma je važan proces digitalizacije, ali i restauracije kroz koji čuvamo kultne naslove i obezbeđujemo njihovo ponovno prikazivanje kako u zemlji tako i inostranstvu.”
Dervis i smrt
„Uticaj digitalnih tehnologija na svakodnevni život i društvo je dubok, kao i doprinos koji pružaju očuvanju klasika domaće kinematografije. Značaj filma za kulturu i kolektivni identitet je izuzetan, i zato je važno da se nacionalno filmsko stvaralaštvo sačuva od zaborava i približi savremenoj publici. Posebno mi je drago što ovaj stari film, jedan od 33 digitalno restaurisanih u okviru A1 Kinoteke, obeležava svoj zlatni jubilej na Pulskom filmskom festivalu u novom sjaju“ – izjavila je Judit Albers, generalna direktorka A1 Srbija.
Glavne uloge u filmu ostvarili su mnogobrojna poznata imena jugoslovenskog filma – Voja Mirić, Bata Živojinović, Boris Dvornik, Branko Pleša, Pavle Vuisić i Olivera Katarina, Faruk Begoli, Aleksandar Berček, Veljko Mandić, Dragomir Felba i drugi.
Derviš i smrt
Vremeplov je oficijalni program Pulskog filmskog festivala u okviru koga će se prikazati i sledeći naslovi: „Kud puklo da puklo“ (1974.) Rajka Grlića, „Kaja ubit ću te“ Vatroslava Mimice (1967.) „Slike iz života udarnika“ (1972.) Bahrudina Bate Čengića, „Kuća na Kraljevcu“ (2023.) Pere Kvesića i „Šuma, šuma“ (2024.) Renate Poljak.
Jugoslovenska kinoteka
