U intervjuu portalu “Simptom” tim povodom, ovaj “večiti dečak” sa našeg zajedničkog podneblja prisetio se i nekih spektakularnih trenutaka koji su obeležili susrete sa beogradskom publikom tokom četiri decenije bogatog profesionalnog životnog puta.

Rekao je da je za njega Beograd poseban i da nakon nekoliko godina pauze, oseća veliko uzbuđenje pred ponovno druženje sa Beograđanima, prvi put u obnovljenom Sava centru.

Koliko ga se, kako se to popularno kaže, dojmio i koliko duboke i snažne emocije nosi iz glavnog grada Srbije možda najbolje govore sledeći redovi, koji se tiču uspomena, sežući duboko u prošlost, do početaka njegove karijere, tamo negde s kraja 80-ih.

“BEŽANJE S POZORNICE U STILU BITLSA”

Na pitanje da li je beogradska publika po nečemu bila specifična i drugačija, slavni kantautor je rekao:

“Pa, beogradska publika je izuzetno emotivna i temperamentna i uvek sam imao sjajne reakcije na svojim koncertima, sjajnu ludu i fenomenalnu atmosferu i zaista uvek tako pamtim da se taj neki plamen probudi od samog početka i traje do samog kraja koncerta…”, naveo je Novković i potom dodao:

“Čak pamtim jedan koncert u Domu sindikata (danas MTS dvorana) davne ’88. godine kada smo predstavljali treći album “Dok svira radio” i bila je tolika euforija da su u jednom trenutku fanovi još u doba tog tinejdžerstva pohrlili na stejdž, kada je nastao pravi stampedo od oduševljenja da smo na kraju morali pobeći s te pozornice! Uh, bila je tolika euforija da smo nekim tajnim prolazima napustili dvoranu i koncert se prekinuo, dobro, bilo je to pred kraj, koncert se zapravo tu prekinuo zbog bezbednosnih razloga, ali eto bila je onako baš “Beatles euforija”, što mi je tada i godilo zbog moje velike ljubavi prema Beatlesima.”

23. aprila će u Sava centru biti više generacija, od publike koja Vas je od početka slušala i sluša i danas, do mlađih, koji takođe s nestrpljenjem čekaju i znaju sve Vaše stare hitove, ali i nove pesme.

“Divno je kada se jedno jutro probudiš i spoznaš da se već 40 godina baviš muzikom, da si prisutan i dalje, da si kroz mnoga desetleća napisao neke pesme koje su ostale generacijama. Tako da veselim se upravo tome što kada sam počinjao moja publika je bila jednogeneracijska. Danas na svojim koncertima imam prilike da zaista obuhvatim i da vidim puno više generacija od onih koji su počinjali zajedno sa mnom pa do onih koji su zapravo upoznali moju muziku kroz svoje starije, stariju braću, sestre ili roditelje i upoznali me kroz njihovo predanje. Tako da to je onaj najlepši osećaj. Kada si na početku imaš samo publiku nekakvu prihvatljivu tvojoj dobi, a danas zapravo je ta višegeneracijska publika potvrda da ono što si radio ima i te kako smisla…”

Osećate li da je s vremenom Vaša veza sa publikom (bilo gde) postala jača?

“Da, nekako višegeneracijska publika produbljuje te veze više nego kada imaš isključivo kao klinac publiku svojih godina. Nekako smo svi deo jedne velike celine.”

Koliko ste sada, u zrelijoj fazi, slobodniji da kroz svoje tekstove i izvedbe pokažete osećanja za koja se kaže da ih publika nepogrešivo čuje kod izvođača, ili ste u tome ostali isti kao i ranije? Da li Vam je u mladosti bilo lako da se “otvorite” u tom pogledu?

“Pa ne mislim da sam ja uvek imao iste emocije, a rodiš se pod nekom zvezdom, naslediš neke stvari iz nekih dubina svemira, otkud si došao i nosiš to i prenosiš na ljude. U svim fazama svog života sam se trudio da prenosim snažne emocije jer je meni muzika uvek bila poveznica kroz emociju, iako neko percipira muziku kroz ritam, neko kroz energiju. Za mene je emocija uvek bila broj jedan. Naravno da s godinama i kroz ono što prođemo u životu postajemo još verodostojniji, možda i bolje to uspemo preneti.”

Foto: Matea Smolčić

Šta Vama lično više prija, veći ili manji prostori za nastup?

“Tu nema pravila. Svaki prostor ima svoj šarm i svoje zakonitosti. Tako da nekako komunikacija u manjim prostorima je prisnija sa publikom, personalizovanija i sam nastup je takav možda opušteniji, možda u manjim prostorima sebi možeš dozvoliti da onako sediš na barskoj stolici i onako zabavljaš sebi publiku, a veći koncerti su savršeniji i prepušteni nekom scenariju gde se gotovo svi detalji znaju, iako ja nisam od velikih unapred scenarija, već volim tu neku spontanost. Ali zaista nemam neki afinitet prema onome što me više senzibilizira, odnosno što me više motiviše, da li je to veći ili manji koncert.”

Da li ste nekada poželeli da živite u nekom drugom gradu osim Zagreba, zaista kao opciju u kojoj biste mogli dalje biti u istoj profesiji?

“Kada bih se bavio mišlju da negde drugde živim, to nikad ne bi bili gradovi. Bavio sam se uglavnom mislima o životu u prirodi. Ali  ne znam kako bih to postigao da imam neki svoj mikrosvet potpuno sastavljen u prirodi. Ne znam da li bih bio sposoban za takav život, živeti negde u nekoj divljini i imati samo svoj zaokružen krug, živeti od zemlje onako kako su nekad ljudi živeli, iako mi se ta ideja čini prilično inspirativna i interesantna jer je zapravo u nama samima taj povratak čoveka prirodi nešto čemu možda i treba težiti jer smo svi zastranili kroz tehnologije, gradove i materijalizam koji nam se nameće kao neko životno pravilo. Mislim da se sreća upravo nalazi u tom spoju, ne samo s prirodom, nego u spoju sa celim univerzumom, pošto je moje duboko uverenje da je nekako sve, apsolutno baš sve, potpuno povezano.”

Da li Vam i koliko znači što će na koncertu biti puno Tamara koje su, danas odrasle a i neke mlađe, tako krštene samo zbog jedne “Vaše”?

“Baš lepa pesma i lepo ime koje je zapravo obeležilo početke moje karijere i i donelo mi jedan veliki uspeh. Zaista mi je drago koliko god ih bude na koncertu da uživaju i budu ponosne u tom trenutku s obzirom na to da će svi pevati to ime. Svaki susret ili svaki put kad čujem da se neko zove Tamara naravno da me asocira na moju pesmu. Uvek u kontaktu sa nekom Tamarom bude poneka šala i poneki osvrt na samu pesmu.”

Novković je rođen u Sarajevu 1967, a dosad je objavio 18 studijskih albuma. Među nebrojeno velikih hitova koje je izbacio nalaze se pomenuta “Kuda idu izgubljene djevojke (Tamara)”, “Ko je kriv” (duet sa Severinom), “Ko sam bez tebe”, “Daleko” (duet sa Kemalom Montenom), “Mi smo jači i od sudbine”, “Emily”, “Vukovi umiru sami” (Evrovizija 2005), “Elois”, “Nek se raduje” (duet sa Tonijem Cetinskim), “Ajša”, “Dok svira radio”, “U dobru i zlu”, “Ne vjerujem tvojim usnama”, “Plakat ću sutra”, “Da te nisam ljubio” itd.

Sjajni singl u odličnom aranžmanu “Malo nas je al’ nas ima” (2004), što je bila nezvanična himna hrvatske fudbalske reprezentacije, Boris je otpevao zajedno sa pokojnim Dinom Dvornikom.

Potiče iz muzičke porodice, otac Đorđe Novković bio je jedan od najvećih ovdašnjih kompozitora, član legendarnih sarajevskih “Pro Arta”.

Simptom/Milica V. Paunović/Miloš Mićanović